Обновите Спомен – дом у Дивоселу!

Ових дана обишао сам село Дивосело. Моја туга и бол за несталим народом племенитог, антифашистичког Дивосела је неизмјерна. Све је пусто, нигдје ништа, нема кућа ни огњишта. Гдје је наше Дивосело, гдје су драге баке наше и дједови с косом бијелом, зар и они живот дадоше у пламену с Дивоселом. У Дивоселу, том великом лијепом селу са својим заселцима, укључујући Читлук и Орнице, некада је живјело 2.800 становника, а сада живе душе нема због људске немани.

Дивосељани и ја

Мој први сусрет са чоеком из тога краја Лике бијо је у другом разреду основне, када је у Папучку школу доша учитељ Никола Кричковић. Бијо је још момак. Предава је разредну наставу. Сви смога обожавали. Фискултуру је са нама обављао мимо наставног и суопарног плана образовања.То су биле игре са лоптом, бућање и оно што сам ја највише волијо уметање. Оста је са нама само једну годину, довољно да остане незабораван.

У Метку у петом разреду су ме дочекали: Никола Станић Медачкa легенда. Бијо је директор школе, ауторитет Медачке општине и свима 2. ћаћа. Тако се и понашао дјелећи нам непроцењиве савете а и "заушке" кад затреба.

Други је бијо аутритативни Илија Вујновић непревазиђени наставник математике и физике. Његова предавања су трајно усмерила ток мога даљег образовања.

Свједочење Јелене Басарић

"Године 1941.била сам у 19.години живота.Завршила сам школовање на Гимназији у Госпићу.На сам дан проглашења Независне Државе Хрватске 10.априла 1941.године на улицама Госпића показале су се усташе,руковођене трговцем Јурицом Фрковићем.Већ сутрадан 11.априла ухапсиле су усташе Србе :трговца Николу Дукића,трговца Николу Обрадовића,управника казнионице у пензији Божу Плећаша,чиновника Илију Плећаша,адвоката Богдана Станића и неколико десетина других чијих се имена не могу сјетити.Затворили су их у госпићку казнионицу.Ту су их мучили 15 дана те их одвели на Велебит и убили.

Српска голгота у госпићкој казнионици

Анте Антуновић

Машалук

Госпић

     Своју изјаву о хапшењу и убијању Срба у госпићкој казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао је Анте Антуновић у Госпићу 6.јула 1952.године.

     "За вријеме Југославије био сам стражар код Централног затвора Окржног суда у Госпићу.Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске,све до 1943.године.Мјесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео је 1941.године Мијо Старачек,пријатељ по идејама Јурице Фрковића,само мало касније Великог жупана за Велику жупу Гацка и Лика са сједиштем у Госпићу.Одмах још у априлу услиједило је хапшење Срба у Госпићу и околини.

СЛУЧАЈ НИКОЛЕ РИБАРА

Ако се мушкарац оцјењује по плећима и торзу Краљевића Марка и Мрњачевића, онда Николи Рибару у Дивоселу није било равна. Исто тако предњачио је својим начином живота. Осредње домаћинство, без великих ограда и башти за поврће, углавног кромпир, капула и чешњак и две три гредице купуса, било је на леђима куме Соке, његове супруге. Она је гајила нешто перади, двије кравице, прасе са посјек и неколико овчица. Да, имали су и једног коња, кога су парили са комшијином кобилом и утезали у кола…

Дружење Дивосељана

Moje selo

Ima jedno mjesto

tu me srce zove

cesto

legenda kaze 

Latini mu 

ime dali ono ima

Kraj Veliki i Mali

u njemu je Polje Vedro

Velebit ga prigrlio

kao majka cedo

i bare su ravne

a usred sela dva

izvora pitke 

vode hladne

ko dva Oka u glavi

DIVOSELO moje

selo ravno sad

mi cutis stojis pusto

pokrilo te zbunje gusto

i ako si sad daleko

znaj

da na tebe mislim cesto

D.Plecas

Јадовничка жмижда

...Чико,има ли смрт свој живот...?

(дјевојчица од 3 године;у реду за смрт)

     Питомо Дивосело.Дјецу је из сна пробудио мјесец својим избезумљеним погледом и хладним длановима.Шеве су узлетјеле у небо,пјан вјетрић је прогонио шкрте звијезде изнад Височице.Дршће варљива жишка живота.Сјенке крвника...дојучерашње комшије и кумови Новљани и Жабичани узјарили су као злодуси давно запретану ватру мржње; са оштрица њихових бајонета капала је невина крв српских малишана.

     Из празнине и пустоши проломила се злосутна пјесма,помијешана криком звијери...
     Зелени се кленић,под њим сједи Павелић,а усташе пију вино,пеку јањце,кољу Србијанце...

     Из бачија,суводолица,пишталина васкрсавале су очи судбеника,нико није чекао судбину закланих и удављених.На длановима се нису могли носити зидови,само завежљај и нада која се љуљушкала на танком кончићу неба.Капије се сашаптавале са ноћницима и саме отварале,познаници су отргли кућне резе и ушли. Нико није упалио лућерну.Нико није питао: Зашто не вичу,а куће су пуне гласова...Зашто не бјеже...? Нису их везали.Они су кумови и комшије друге вјере,заједно се светковало...капије се затвориле саме.Пси су безнадно лајали и као да су једино они знали куда их воде.

Дивосело

Мјешам крв с пепелом љубичица
лијепим самоћу на тугу
На отвореном небу јата птица
Путују према југу.
У Дивоселу,селу невеселу,
брезе,дуње крај прозора моје куће
И све ми се чини и моје и туђе.
Анђео у облаку бјелу.
Никола,колико чудне љепоте и бола
има у вјетру и снијегу,
на бријегу дјетињства?!
breze,dunje kraj prozora moje kuće
Колико поноса на успомене
на мртву дјецу и поклане жене?!

Јово Богић

"Радио сам свој сељачки и ковачки посао"

  Ђуро Затезало
  "Радио сам свој сељачки
         и ковачки посао"

        СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА

Српско културно друштво "Просвјета"

Загреб,2005.

                             Предговор

     Свједочанства избјеглих од смрти само су дио истине преживјелих свједока о томе што 

се све догађало и на које се све начине мученички страдаало и умирало.Многи су рањени умрли,а да нитко није записао њихове патње.

     Због тога су многе истине о озакоњеним усташким злочинима остале недоречене или прешућиване,и због онога-није још вријеме,треба дистанца 50 година,треба сачекати,то би вријеђало осјећај народа коме ссу усташе припадале.Наљутит ће се пријатељи,али и непријатељи с којима у будућности мислимо да будемо пријатељи.Све то зло нека чека боље прилике.Не треба прикупљати,записивати и објављивати о тим ужасним усташким 

злочинима,чему евидентирати масовне гробнице,стратишта,откривати бездане јаме,ексхумирати из њих жртве.Боље је да оне у миру почивају тамо гдје јесу и томе слично.

     Шутњом се прикривало много тога.Ћутало се све под изговором да би све то сметало братству и јединству наших народа и народности.

Све је пусто

Пусте моје очи траже
Пустошење што се срело
Једино Велебит каже
Гдје је било Дивосело
Све је пусто,нигдје ништа
Зној пробија моје чело
Нема куће ни огњишта
Гдје је наше Дивосело
Гдје су драге баке наше
И дједови с косом бјелом
Зар и они живот даше
У пламену с Дивоселом
А вјешала,бог  да прости
Прекрила су Дивосело

Исо Матић

Svjedočenje divoseljanki koje su se uspjele žive izvući iz Jarčje jame

Probijajući se iz obruča u Kruškovačama, dio naroda se našao u okolnim šumama i šipražju, a najveći se uputio padinama Velebita i Visočice u namjeri da se probije do Počiteljske Dulibe. Prilikom pročešljavanja šume, ustašama je palo u ruke 48 muškaraca, žena i djece, koje su odveli na Alanak, dijelom pobili, poklali i polužive i žive bacili u Jarčju jamu.

JARČJA JAMA je jedna od mnogih kraških pojava u srednjem Velebitu iznad sela Alanka. Kao prirodna rijetkost mogla bi biti interesantna iz turističkih i speleoloških razloga. Znajući za nju, loklani ustaše su predložili da se iskoristi kao masovna grobnica za narod pobunjenih sela. Jama je duboka, nastala je proticanjem nadzemnih i podzemnih voda, koje se povećavaju od snijega i padavina, čestih u ovom dijelu Velebita. Jama ima nekoliko kamenih pragova, koje erozija vode nije mogla da razori. Ako bacite bilo kakav predmet u jamu, on ne stiže do dna, veće se zadržava na pojedinim pragovima.

Ustaše su izabrali ovu jamu da bi u nju pobacali preživjele ljude, žene i djecu iz Divosela, koji su pohvatan u samom zbjegu kao i one koji su uhvaćeni u šumi oko Kruškovača prilikom bjekstva.

O teškoj tragediji 48 Divoseljana u Jarčjoj jami na Alanku pod Velebitom ispričala nam je Marija Počuča iz Divosela, koja je sa svoje troje djece bačena nedotučena u jamu, ali je uspjela da se živa izvuče iz jame.

Добровољци Дивосела на Солунском фронту

Дивосело је дало једну генерацију од 120 ратника добровољаца.Они су разним путевима стигли да помогну српској војсци која је под притском аустроугарске,њемачке и бугарске војске  напустила своју земљу и повукла се преко Албаније на острво Крф,изгубивши у том повлачељу око 260.000 ратника.
Уз помоћ савезника ,66 добровољаца Дивосељана кренуло је из Сјеверне и Јужне Америке за Европу да би се укључили у борбу против аустроугарске империје.
Педесет и три Дивосељана који су били мобилизирани у аустроугарску војску и послани на Карпате у борбу против Руса ,предали су се Русима ,а петорица су побјегли ѕа Србију,чим је почео рат.
Они су се са српском војском повлачили преко Албаније и тако су доспјели на Солунски фронт.
У борбама на Добруџи и Солунском фронту добровољци Дивосела показали су хероизам који није остао незапажен.
Најхрабрији међу њимљ добили су одликовања.Одликовани су "Крађорђевом звездом с мачевима":Матић(Дмитра)Јово Јовина,Велики Крај; Јерковић Ђуро Блејо ,Камењуша; Матић(Симе)Стево Кућада,Ведро Поље;Почуча(Вује)Никола, Велика цеста.
"Златну медаљу Обилића" добили су : Бјеговић(Николе)Дмитар, Бјеговић(Васе)Стеван, Обрадовић(Танасије)Илија, Станић(Јанка)Миливој, и Почуча(Ђуре)Јово.
"Орден белог орла" добио је Плећаш(Дане)Миле Сокачин из засеока Клиса.

Монографија Дивосела
1527-1945
Дане Рајчевић

Дебела главица

Дебела главица (756 м) обрасла понајвише буковом  шумом.Око ње на много мјеста избијају врела и пиштавци.То су врела:Точак,Грубовац,Шегртовац,Бановац,Грабовац,Возник,Корито,Бешлинац,Кљаиновац,Пировиште,Вратолом и Дријенац.На Дебелој  главици има и јама и то: врло дубоки вршељак Пајић,Лисановка,Шаровљевица,Црмушатице.

Ведро Поље

фото Нада Станић

Списак дивосељачких презимена

Басарић,Бјеговић

Вујновић

Гендић

Димић,Драгаш,

Јерковић,Јовић

Катић

Лучић

Матић

Обрадовић

Паић,Плећаш,Почуча,Поткоњак

Радаковић,Радмановић,Рајчевић,Рибар

Станић

Трешњић

Извор Оке

фото-Нада Станић

Надимци Дивосељана

АБСЕР                      Станић

БАБУРИЦА             Јерковић

БАЈА                         Обрадовић

БАКЕТА                   Бјеговић

БИКАН                     Обрадовић

БОСИ                        Поткоњак

БОЦИЋИ                  Бјеговић

БРИНАРИ                Поткоњак

БУРУТ                      Плећаш    

БУЋАН                    Поткоњак

ВАРДЕЦ                  Вујновић

ВУКМАН                 Матић

ГАЏО                       Матић

Православна црква у Дивоселу

Према подацима Митрополије Карловачке 1905. годинде православна црква у Дивоселу саграђена је 1840. године .То је била несолидна грађевина која је одолијевала зубу времена неколико деценија.
Године 1872. црква је обновљена .Израђена је у облику лађе.У документима се спомиње и парохијални храм у Читлуку саграђен 1872. године и парохијални храм у Почитељу саграђен 1725.године.Тада је Дивосело било парохија прве класе .Црква у Дивоселу имала је и парохијални дом,а пароха је плаћала земањска влада 400 круна.
Црква у Дивоселу имала је и своју црквену општину.Предсједник црквене општине у Дивоселу био је Пеко Станић ,а перовођа Стево Обрадовић тзв.Папа Стево Ћурин.
Црква је имала своје имање:ливаде,оранице и гајеве,а приходи са ових имања служили су за одржавање цркве.Новац од прихода чувао се под тзв."тробрављем"(остава са три браве).
Свештеник цркве у Дивоселу био је Јован Богдановић рођен у Грачацу 1842.године.Он је написао књигу "Летопис Дивосела" .
Значај и улога цркве у то вријеме био је велики.Свештеник је у цркви крстио новорођену дјецу,обављао вјенчања,вршио вјерске обреде поводом црквених празника,док је наставу вјеронаука са школском дјецом изводио у основној школи.Вјерске обреде приликом сахране обаваљао је у кући умрлог и пригодом сахране.

Назив Дивосело

Дивосело је једно од млађих насеља у Лици.Дивосељани су постепено населили садашњи простор у чијем се непосредном залеђу налази планина Велебит.То се одигравало у ХV.вијеку када су Турци већ заузели Босну и почели даље продирати у Лику.
Откуд назив Дивосело незна се поуздано,али остала је легенда коју је дјеци у школи испричао сеоски свештеник Илија Вујновић. По његовом причању ,Римљани су једном упали у простор данашњег Дивосела .Дан је био сунчан,небо плаво без иједног облачка ,а Велебит са својом дивљином и зеленилом као насликан.
Када су Римљани угледали овај предио,који је природа обдарила љепотом  вегетације ,они су се одушевили говорећи да је крај "дивинус" ,што на латинском значи "божанствен".Тако је еволуцијом од ријечи "дивинус" настало име Дивосело.

Монографија Дивосела
1527-1945
Дане Рајчевић

Moja baba

‎"Sretne su oci koje te vide!", govorila bi moja baba svaki put kada bi se rumenih obraza, zadihan od zelje, pojavio na pragu nase kuce u selu.
Njen zagrljaj bi umirio vrelinu mojih obraza i ja bih osijecao miris sirove vune pomjesan sa mirisom pite "sirnice" i sa mirisom ljubavi.


I danas kada sklopim oci osjecam istu toplinu babinog krila i zavicaja. Ispod spustenih trepavica, u trenucima snova, maste koja mi nadoknadjuje izgubljen prag i vraca me na poznate livade.
I tako ja cesto sklopim oci, ruke pod glavu pa u Liku! Nakrivim licku kapu i namjestim kicanku pa sa komadom kruva u maloj ruci mene djecaka, projurim sumom do livade na kojoj se pruzim iznemogao od srece.

Фонд: Гојко Матић - Дивосело, Читлук и Орнице

Архив Срба у Хрватској

Архив Срба у РХ својим радом, а кроз архивско градиво као извор повијести, жели приказати положаја Срба на овим просторима, како би то остало на увид и будућим генерацијама.

Захваљујући  доброти појединаца Архив посједује лијепе збирке градива које се стално попуњавају.

Гојко Матић упутио нам је један апел и уступио је Архиву све своје записе и мемоарско градиво о селима Дивоселу, Читлуку и Орницама.

Добивено градиво није само локална повијест, већ из њега добивамо приказ српског постојања и трагедије на овим просторима.

Жељели бисмо му захвалити, поновивши његов апел.

Прије II свјетског рата, Дивосело, Читлук и Орнице била су села у којима су Срби на овим подручјима активно судјеловали и уклапали се у  начин живота. Чинили су једну скупина која је била видљива у свим подручјима. Српска култура и постојање били је присутно на свим пољима рада и стварања, уз чување властитих цркава,

установа и културно-просвјетних друштава.

Мастиље

Жене које су биле мајстори за бојадисање предива и тканине од вуне звали су мастиље.За добијање боје користиле су кору црног јасена,ораха,лист руја...Јелена Плећаш-Сека била је чувена мастиља у Дивоселу.У прољеће,кад крене вегетација,скидала је кору црног јасена коју је користила за производњу боје.Опрема забојадисање се састојала од двиједрвене каце које су биле смјештене непосредно поред огњишта и лимене канте у којој се кувала кора. У зависности од количине вуненог предива у лименој канти се кувала одређена количина јасенове коре.

Лички завет

Кажу да је Лика земља вукова:
опора,непријатна,
сива. Зими северни ветар са

снегом брише траг људи и

животиња, разноси у магли

границу брда и долова – лети,

под ужареним небом, пукотином,

зева црвена земља,

врви камењар змијама, јетко

мирише оштра и ретка трава.
Бранили смо ми своју Лику,
слободу и понос, не само у

„Балван револуцији“, већ

вековима.

cinija, a photo by Nase Oke nase Divoselo on Flickr.

Височица

Visočica, a photo by Nase Oke nase Divoselo on Flickr.

Испод најљепшег врха на Велебиту,испод Височице смјестило се најљепше и најнапедније село у Лици.Да,баш тако се некад писало о Дивоселу.А данас...Посвуда рушевине,згаришта трњем обрасла,бунари затрпани,њиве неоране,само пар обновљених кућица...

ДИВОСЕЛО - ЗЛОЧИНОМ ДО ПУСТОШИ – ЗАПИСИ ИЛИЈЕ ВУЈНОВИЋА

У јесен 2003. година, након 10 година проведених у избјеглиштву упутио сам се из Госпића у Дивосело. На излазу из Госпића, код православног гробља покрај мене се зауставио ауто, чујем позив:
„Илија гдје си се упутио?“.
Приђем, поздравим, али нисам успио да препознам кога сам срео, па кажем:
„Ја никако не могу да те препознам, а ти мене препозна у вожњи“.
"Није ни чудо, нисмо се видјели 13 година, ја сам Мићо Драгаш".
"Ниси се ти пуно промјенио, али ја сам у годинама кад све прекрива тама заборава. Пошао сам у Дивосело, не вјерујем да ћу стићи до остатка моје куће, није ни важно, жеља ми је да видим што успијем".
Доста је далеко, каже Мићо и потпуна пустош изазива разне неугодне мисли, уђи у ауто па ћу те провести кружним путем.

Kако је мој дјед Јанко правио грабље

Мој покојни дјед  Јанко,као и већина мушкараца у Дивоселу,обављао је готово све послове неопходне сеоском домаћинству.Био је колар,столар,тесар,ковач,пчелар... Као дјете волио сам да гледам како кује потковице и поткива кобиле Лису и Брњу...Сам,без ичије помоћи.Али од свега највише ме импресионирало како прави грабље за сјено.Грабље су рађене искључиво од дрвета,без употребе ексера.Понекад,љети,кад је дјед чувао краве,ишао сам с њим.И учио...Дјед би,кад нађе погодну грану за израду зубаца за грабље,грану отсјекао,ставио на најближи трн поред пута и оставио да се суши.Зупце за грабље израђивао је искључиво од суве дреновине.Кад се гране осуше из џепа би извадио нож коричаш,који је сам исковао и насадио на овнујски рог,те вјештим покретима правио зупце.Један по један је стављао у џеп капута...

Извор Оке