"Године 1941.била сам у 19.години живота.Завршила сам школовање на Гимназији у Госпићу.На сам дан проглашења Независне Државе Хрватске 10.априла 1941.године на улицама Госпића показале су се усташе,руковођене трговцем Јурицом Фрковићем.Већ сутрадан 11.априла ухапсиле су усташе Србе :трговца Николу Дукића,трговца Николу Обрадовића,управника казнионице у пензији Божу Плећаша,чиновника Илију Плећаша,адвоката Богдана Станића и неколико десетина других чијих се имена не могу сјетити.Затворили су их у госпићку казнионицу.Ту су их мучили 15 дана те их одвели на Велебит и убили.
Усташе су се подијелиле и кренуле у два правца на лов по граду Госпићу и околним српским селима.Свакодневно су доводиле колоне Срба,тукле,затварале и мучиле у ћелијама и дворишту казнионице.Одвозили су их камионима на Велебит и убијале.Гледала сам када су водили и тукли : трговца Николу Војводића,трговца Милоша Пјевача,жељезничара Стојана Обрадовића,гостионичара Милету Макана,жељезничаре Јанка Димића и Стеву Плећаша,сељака Ђуру Почуча и домаћицу Марију Теслић.Вођени су са неколико десетака других Срба повезани жицом према казнионици и даље у логор Јадовно на Велебиту.Упале су усташе у гостионицу Драгице Плећаш,чијег су супруга Васу убиле ,те се опијале цијелу ноћ,па убиле и Драгицу,а гостионицу опљакале.У село српско Липе упале су усташе 1.аугуста 1941. И поклале све српско становништво које није успјело побјећи смрти.Куће су опљакале и запалиле.Идућег дана на Илиндан,2.аугуста 1941.хватале су усташе србе по Госпићу.Убиле су ученика 7.разреда Гимназије Дмитра Теслића у његовој кући.Одвеле породице Јанка Димића,Стеве Плећаша,Почуче,Новаковиће,Гледиће и многе друге.Затвориле их у ћелије казнионице,те одвезли с многим другим у логор Јадовно и тамо бациле у бездане јаме.Ја сам тога истога дана као још неки Срби успјела побјећи са својим оцем Дмитром,мајком Пером,сестром Софијом,братом Јовом,снахом аницом и њиховом дјецом Владом,9 година,Бранком 8 и Богданом 6 година старим на Велебит.У шуму гдје смо у збјегу затекли већ много српског становништва.Након четири дана мученичког живота у шуми,мој отац се одлучио да се врати кући у Госпић.Говотио је да он није ником ништа и никада лоше учинио.Нитко му није одобравао повратак,а нарочито га мама преклињала да не иде никуда.Он је кренуо а и ја са њим.Нисам га могла пустити сама да иде.Ишли смо цијелу ноћ и стигли до села дивосела које је било у пламену.Усташе су пуцале.Отац није хтио да се врати,већ је наставио пут за Госпић.Ја сам остала с Милицом Обрадовић,старом 20 година.Ујутро смо и нас двије кренуле мојој кући у Госпић која се налазила код жељезничке станице Госпић.Прозори и врата од куће били су полупани.Све опљачкано и однесено.Оца нисмо нашле. Ту нисмо могле остати,а на Велебит се више нисмо могле вратити.Кријући се кроз жита дошле смо на жељезнику станицу талијанским војницима.Молили смо их да нас приме и помогну да одемо у Италију.Знале смо да су Талијани тако помогли неким Србима да их хрватске усташе не убију.Споразумијевала сам се с њима мало талијански,мало француски.Они су се над нама сажалијевали и хтјели нам помоћи.Милицу су убацили у један камион који је отишао.Хтијели су и мене убацити у слиједећи,али је наишао један усташа,ударио ме кундаком и рекао да сам ухапшена.Одвео ме у затвор казнионице у Госпићу.То је било 5.аугуста 1941.године.једног дана погледала сам кроз прозор ћелије у двориште и видјела сам посљедњи пута свог оца Дмитра.Он ме је опазио и руком показао да је гладан.Видјела сам како су хрватске усташе мога оца Дмитра везале жицом као много других срба,а затим их спојили ланцем и и одвезли камионом на Велебит у логор Јадовно.Сваки дан до по дне и поподне,везале су и тукле усташе Србе,те одвозили на Велебит у бездане јаме.Пуних 15 дана прала сам с другим Српкињама крваве подове и зидове у ћелијама и ходницима казнионице у Госпићу.Усташе су ужурбано довозиле,везале и одвозиле србе камионима на Велебит.20.аугуста 1941.године била сам у колони с многим србима,женама и мушкарцима вођена према жељезничкој станици Госпић.Сјећам се добро : Марије Вујновић,њене сестре Милице,Раде васиљевић,анкице Басте и Зоре ивановић,чиновнице "Шипада2 из сарајева,Милице крајновић и драгице Бараћ,како смо се болно кретале у тој жалосној колони гладне и измучене.Потовариле су нас усташе у сточне вагоне уз облјублјено њихово кундачење по нашим огољелим тијелима.Одвезле су нас у усташки логор јастребарско.У једној властелинској згради смјестили су наше Србе мушкарце у подрумске просторије,а Жидове,мушкарце и жене са Хрватима,те нас неколико српкинја на 1.кат те зграде.Усташа звани "Милица" из Пазаришта-Перушић,тукао је гдје је стигао Србе пендреком,како путем тако и овдје у Јастребарском.Након десет дана,ми Српкинје и Жидовке смо отпремљене у усташки логор Крушчицу крај Травника.Тамо смо стигли након два дана путовања без хране и воде.Ми Српкиње смјештене смо неку бараку,готово без крова,пуну блата.на другу страну бараке гдје су биле даске смјештене су Жидовке.Након неколико дана Жидови су даскама поподили и наш дио бараке.готово нису нам давале усташе готово ништа за јести.биле смо глсадне.Многе су заточенице падале у несвијест од глади.У ходу смо се просто љуљале.Неке су брале зелену траву и лишће од бундаве и то на ватри кухале,али су и то усташе забраниле,или су већ тако припремљену храну ногом ударале и просипал.Нечистоћа,много ушију.Усташе ни нама нису дале да се бринемо за чистоћу онолико колико би могле.Нису нам дозвољавале да на оближњем потоку оперемо рубље.ако би оју затекле да га пере,бацале су рубље у воду,а заточеницу тукле и тјерале у бараку.Забрањивали су и требљење ушију из наше готово никакве одјеће.Поступале су према нама брутално и нечовјечно.Усташе су шамарале и кундацима ударале по нама.По ноћи су изводиле заточенице на тобожњи рад ,а тамо их силовале.Гледала сам како су мучиле и тукле Јелку Курилић.Након мјесец дана одвезли су нас у логор у Лобограду крај Златара.Управу логора водили су нјемачки војници и управник био је Нијемац из Загреба Карло Хегер.Овдје нам је било боље.Ја сам с другим Српкињама 19.децембра 1941.године отпремњена из Лоборграда у логор у Горњој Ријеци крај Новог Марофа.И овдје је управник логора био Нијемац Карло Пелц из загреба,па и њемачки војници.Из овог логора могле смо се дописивати с нашима.Тако сам и ја добила писмо од мога брата Јове.јавио ми је да су усташе побиле наше најмилије :поред оца Дмитра и мајку Перу,сестру Софију,снаху Аницу,малог Владу(9),бранка (8) и Богдана (6) година старог.Поред свих мука и патњи ја сам остала жива.Мене и неколико других српских мученица спасили су нјемачки војници.Отпремили су нас из логора у Горњој Ријеци,30.марта 1942.године у Земун,а затим сам доспјела и овдје у Београд.Нијемци су нас исчупали из усташких злочиначких канджи."
У Београду,17.априла 1942.године Архив Југославијебеоград,фасц.922. Јелена Басарић с.р.
Преузето из књиге Ђуре Затезала
Усташе су се подијелиле и кренуле у два правца на лов по граду Госпићу и околним српским селима.Свакодневно су доводиле колоне Срба,тукле,затварале и мучиле у ћелијама и дворишту казнионице.Одвозили су их камионима на Велебит и убијале.Гледала сам када су водили и тукли : трговца Николу Војводића,трговца Милоша Пјевача,жељезничара Стојана Обрадовића,гостионичара Милету Макана,жељезничаре Јанка Димића и Стеву Плећаша,сељака Ђуру Почуча и домаћицу Марију Теслић.Вођени су са неколико десетака других Срба повезани жицом према казнионици и даље у логор Јадовно на Велебиту.Упале су усташе у гостионицу Драгице Плећаш,чијег су супруга Васу убиле ,те се опијале цијелу ноћ,па убиле и Драгицу,а гостионицу опљакале.У село српско Липе упале су усташе 1.аугуста 1941. И поклале све српско становништво које није успјело побјећи смрти.Куће су опљакале и запалиле.Идућег дана на Илиндан,2.аугуста 1941.хватале су усташе србе по Госпићу.Убиле су ученика 7.разреда Гимназије Дмитра Теслића у његовој кући.Одвеле породице Јанка Димића,Стеве Плећаша,Почуче,Новаковиће,Гледиће и многе друге.Затвориле их у ћелије казнионице,те одвезли с многим другим у логор Јадовно и тамо бациле у бездане јаме.Ја сам тога истога дана као још неки Срби успјела побјећи са својим оцем Дмитром,мајком Пером,сестром Софијом,братом Јовом,снахом аницом и њиховом дјецом Владом,9 година,Бранком 8 и Богданом 6 година старим на Велебит.У шуму гдје смо у збјегу затекли већ много српског становништва.Након четири дана мученичког живота у шуми,мој отац се одлучио да се врати кући у Госпић.Говотио је да он није ником ништа и никада лоше учинио.Нитко му није одобравао повратак,а нарочито га мама преклињала да не иде никуда.Он је кренуо а и ја са њим.Нисам га могла пустити сама да иде.Ишли смо цијелу ноћ и стигли до села дивосела које је било у пламену.Усташе су пуцале.Отац није хтио да се врати,већ је наставио пут за Госпић.Ја сам остала с Милицом Обрадовић,старом 20 година.Ујутро смо и нас двије кренуле мојој кући у Госпић која се налазила код жељезничке станице Госпић.Прозори и врата од куће били су полупани.Све опљачкано и однесено.Оца нисмо нашле. Ту нисмо могле остати,а на Велебит се више нисмо могле вратити.Кријући се кроз жита дошле смо на жељезнику станицу талијанским војницима.Молили смо их да нас приме и помогну да одемо у Италију.Знале смо да су Талијани тако помогли неким Србима да их хрватске усташе не убију.Споразумијевала сам се с њима мало талијански,мало француски.Они су се над нама сажалијевали и хтјели нам помоћи.Милицу су убацили у један камион који је отишао.Хтијели су и мене убацити у слиједећи,али је наишао један усташа,ударио ме кундаком и рекао да сам ухапшена.Одвео ме у затвор казнионице у Госпићу.То је било 5.аугуста 1941.године.једног дана погледала сам кроз прозор ћелије у двориште и видјела сам посљедњи пута свог оца Дмитра.Он ме је опазио и руком показао да је гладан.Видјела сам како су хрватске усташе мога оца Дмитра везале жицом као много других срба,а затим их спојили ланцем и и одвезли камионом на Велебит у логор Јадовно.Сваки дан до по дне и поподне,везале су и тукле усташе Србе,те одвозили на Велебит у бездане јаме.Пуних 15 дана прала сам с другим Српкињама крваве подове и зидове у ћелијама и ходницима казнионице у Госпићу.Усташе су ужурбано довозиле,везале и одвозиле србе камионима на Велебит.20.аугуста 1941.године била сам у колони с многим србима,женама и мушкарцима вођена према жељезничкој станици Госпић.Сјећам се добро : Марије Вујновић,њене сестре Милице,Раде васиљевић,анкице Басте и Зоре ивановић,чиновнице "Шипада2 из сарајева,Милице крајновић и драгице Бараћ,како смо се болно кретале у тој жалосној колони гладне и измучене.Потовариле су нас усташе у сточне вагоне уз облјублјено њихово кундачење по нашим огољелим тијелима.Одвезле су нас у усташки логор јастребарско.У једној властелинској згради смјестили су наше Србе мушкарце у подрумске просторије,а Жидове,мушкарце и жене са Хрватима,те нас неколико српкинја на 1.кат те зграде.Усташа звани "Милица" из Пазаришта-Перушић,тукао је гдје је стигао Србе пендреком,како путем тако и овдје у Јастребарском.Након десет дана,ми Српкинје и Жидовке смо отпремљене у усташки логор Крушчицу крај Травника.Тамо смо стигли након два дана путовања без хране и воде.Ми Српкиње смјештене смо неку бараку,готово без крова,пуну блата.на другу страну бараке гдје су биле даске смјештене су Жидовке.Након неколико дана Жидови су даскама поподили и наш дио бараке.готово нису нам давале усташе готово ништа за јести.биле смо глсадне.Многе су заточенице падале у несвијест од глади.У ходу смо се просто љуљале.Неке су брале зелену траву и лишће од бундаве и то на ватри кухале,али су и то усташе забраниле,или су већ тако припремљену храну ногом ударале и просипал.Нечистоћа,много ушију.Усташе ни нама нису дале да се бринемо за чистоћу онолико колико би могле.Нису нам дозвољавале да на оближњем потоку оперемо рубље.ако би оју затекле да га пере,бацале су рубље у воду,а заточеницу тукле и тјерале у бараку.Забрањивали су и требљење ушију из наше готово никакве одјеће.Поступале су према нама брутално и нечовјечно.Усташе су шамарале и кундацима ударале по нама.По ноћи су изводиле заточенице на тобожњи рад ,а тамо их силовале.Гледала сам како су мучиле и тукле Јелку Курилић.Након мјесец дана одвезли су нас у логор у Лобограду крај Златара.Управу логора водили су нјемачки војници и управник био је Нијемац из Загреба Карло Хегер.Овдје нам је било боље.Ја сам с другим Српкињама 19.децембра 1941.године отпремњена из Лоборграда у логор у Горњој Ријеци крај Новог Марофа.И овдје је управник логора био Нијемац Карло Пелц из загреба,па и њемачки војници.Из овог логора могле смо се дописивати с нашима.Тако сам и ја добила писмо од мога брата Јове.јавио ми је да су усташе побиле наше најмилије :поред оца Дмитра и мајку Перу,сестру Софију,снаху Аницу,малог Владу(9),бранка (8) и Богдана (6) година старог.Поред свих мука и патњи ја сам остала жива.Мене и неколико других српских мученица спасили су нјемачки војници.Отпремили су нас из логора у Горњој Ријеци,30.марта 1942.године у Земун,а затим сам доспјела и овдје у Београд.Нијемци су нас исчупали из усташких злочиначких канджи."
У Београду,17.априла 1942.године Архив Југославијебеоград,фасц.922. Јелена Басарић с.р.
Преузето из књиге Ђуре Затезала
"Радио сам свој сељачки и ковачки посао"
Свједочанства геноцида
Нема коментара:
Постави коментар