Трагом фотографија

моја мајка -фотографија са избјегличке легитимације

Почетак приче могао би се смјестити у прољеће 1947.г.Тада се моја мајка Јела Почуча, самном и са сестром Љубицом  вратила у Завичај ,на попаљену и опустошену очевину,пошто је дала оставку на дужност шефа кухиње у Дјечијем дому у Новим Козарцима –бивши Хајфелд..
Уз нешто мало ствари, донијела је и пар фотографија –црно бјелих формата 9x12, које је брижно чувала са документима.
У току одрастања ,повремено и доста рјетко би причала о својим страдањима у току ИИ.св.рата.Основа приче била је  да смо прошли кроз седам усташких логора,уз којекаве калварије.

Била је болешљива са знатним послиједицама те голготе. Приликом сваког потсјећања и препричавања доживљеног би се узбудила и скоро увјек би јој позлило,те је нисам запиткивао, да јој се здравље не погоршава.Само сам користио рјетке прилике да упијем у памћење оно што би сама испричала или у разговору са другима.

Те фотографије су биле повод  да нам о неким о догађајима или лицима са фотографије понешто исприча.
На једној фотографији је скупина дјеце фотографисана уз зидове неког дворца-у Јаски или Јастребарском.На тој фотографији нам је показивала наше ликове у гардероби у којој смо били ухваћени и релативно нормалног дјечијег изгледа. Ја ,у неком свјетлом одјелцу,погледа управљеног према сестри.Сестра налакћена ,у првом реду,упитног погледа у објектив.
 На другој фотографији је скупина –углавном жена и дјеце,разних узраста и одјевености. На тој фотографији нам је показивала ликове двије дјевојке – Милице и Марије Вујновић-такође из Дивосела ,по оцу зване  Никичине , које су касније ,у ослобођењу Београда 1944.г. учествовале као официри НОВ.На десној страни слике показивала нам је свој лик и мој као дјетета у њеном наручју и поред лик сестре. У горњем десном углу је лик дјевојчице Јековић Олгице –нашег кумчета.
Трећа фотографија је објашњење зашто сам у наручју на другој фотографији. То је фотографија нагог дјетате уз плач-типична логорашка –на чијој полеђини је послијератни Јавни тужилац НР Хрватске Марко Вујновић својеручно написао-на слици је Милан син Јелин сада ученик ИИИ-разреда Основне школе.Мислим да је та фотографија пресликана-нема оштрих детаља, а да је оргинал у архиву за ратне злочине НР Хрватске.
Околности  ослобађања из логора су ми дуго остале енигма ,и очито их она није знала у цјелости .Кад смо пребачени у недићевску Србију,приликом стационирања, и иначе,указивала нам је знатну пажњу породица Тркуља ,бивших трговаца из Госпића,који су раније избјегли за Србију, па  је претпостављала да су они били тај одлучујући фактор у нашем ослобађању-говорећи да смо откупљени за недићевске динаре.

Развој догађаја послије пуштања на слободу,боравак у дјечијим домовима,избјегличка кухиња и др. су за ову причу не тако битни .Неколико слика из тог периода су дио те легенде: сличица са њене избјегличке легитимације, сцена гуљења кромпира испред избјегличке кухиње са тетком Јагом,комлет особља,групна с нама- до последње у Новим Козарцима, испред Дјечијег дома.
Послије мајчине смрти те фотографије сам узео и покушао сазнати нешто више односно склопити мозаик о стварним догађањима које су претходиле нашем ослобођењу.
Убрзо сам успио прибавити копије изјава ,датих у Комесеријату за избјеглице априла 1942.г., моје мајке Јеле и Јелене Басарић тада гимназијалке ,такође из Дивосела.

Битан дио тог мозаика саставио сам тек 199о.г..Сестра Љубица ,која је тада живјела у Титовој Кореници,послала ми је примјерак листа „ЗБИЉА“орган СДС у Карловцу, бр. 2 од октобра 199о. г. у којем је објављен факсимил-фотокопија документа, којим  Управник логора Лоборград дана 3о.03.1942.г извјештава Усташку надзорну службу-жидовски одсјек ,да су заточеници по приложеном списку послати данас за Земун. На том списку су под р. бр. 106-108 имена моје мајке , сестре и моје.
Ратне околности у периоду 1991-95.г.биле у узрок да останем без тог примјерка новина. Сваки покушај да дођем у посјед тог списка није давао резултате(и преко Станимировића и преко бившег уредника ).
Један од неформалних и упорних  покушаја изузетним стицајем околности дао је резултат. Наиме , у жељи да оставим документоване трагове о постојању и затирању Срба на подручју данашње Хрватске, у књизи „Мост у времену“-цитираио сам у Одјељку“У Сјећањима“,поред других аутентичних ,и изјаву моје мајке из поменутог Записника. Књигу сам, као одржано обећање, поклонио гос.Самарџићу из Суботице ,са којим сам приликом једног путовања возом о томе разговарао.
Након појаве фељтона у „Новостима“о Дијани Будисављевић,он ми шаље фотокопију те странице, али и фотокопију дјела књиге „Сјећање бораца столачког краја“чији текст се преклапа са доживљеним у записаном сјећању моје мајке и упућује да су били судионици исте животне приче. Из тог закључујем да за свој живот има да захвалим Дијани Будисављевић.Трагом те приче сазнајем да се у Музеју у Бг.-у налази један примјерак њеног  Дневник. Љубазношћу кустоса добивам га на увид и, за период нашег ослобођења, налазим траг у само једној али дивној реченици -за дан 14.липња 1942.г. Кустосима ради копирања –скенирања дајем описане фотографије. И причам о својој потрази за „Списком“.Обећавају да ће погледати у документацији. Послије пар дана добивам копије толико тражених докумената.
Потрага је завршена ,а наступа подупирање напора да се валоризује дјело Дијане Будисављевић и упознавање јавности да прије колсалног дјела спашавања Козарачке дјеце- њеном успјешно изведеном акцијом  нас 145 (сто четрдесет пет) лица спашено је сигурне смрти .
Ради личне потребе дајем на увећање „групну фотографију“. По увећању ,тек сад уочавам  у средини групе  господствени лик Дијане Будисављевић,уморно задовољне и скромне жене.
Са комлетном документацијом, покрећем код Предсједништва републике, „Иницијативу“ за њу и успомену на њу.Послије писма Канцеларије ордена ,да се иницијативи прикључи овлашћени предлагач,сарадњом –Клуб избјеглих и прогнаних у Бачкој Тополи  прихвата „Иницијативу“и придружује се акцији.
Ових дана у“Дневнику „се појављује текст у вези са снимањем документарних филмова о њој. Реагујем,са намјером да се ни случајно не деси пропуст да не буде обухваћено и њено херојство и доброчинство учињено марта-априла 1942.г.- захваљујући којем сам и ја преживио.
Дана 14.02.2.о12.г. ,међу ударним вјестима на РТС-у о одликовању Новака Ђоковића и вјест о постхумном одликовању Диане Будисављевић. Осјећам олакшање .