Лепо васпитана земља

Крајина је једна лепо васпитана земља.У њој живи најучтивији народ у Европи. На Кордуну, Банији, у Лици или око Книна, свако ће нам назвати Бога, рећи добар дан и питати како сте. 
Каква разлика од Београда у коме се без поздрава возите лифтом с првим комшијама, изложени непријатном ћутању и погледима пуним несхватљиве нетрпељивости, зависти или равнодушности! Ако је то цена цивилизације, пристајем да заувек останем примитивац. 
По прашњавој макадамској цести корача старац са пушком о рамену. О боку му је уредно савијено шаторско крило, сељачка торба и секирица којом ће сећи грање за бајту и ватру. Враћа се на прву линију пошто је покосио своју сиротињску њиву.

Рајко Петров Ного :

'' Срби су као кромпири. Најбољи њихов део је под земљом!'' 

Доктор лова

Било је то у врјеме кад ме је ловачка страст тек била пригрлила у своју замку. Пријатељ са посла ,једног дана, ми предложи да га својим старим „миле ћентом“ одвезем код сестре и зета у Ч. ,гдје су живјели дуги низ година, на пумпној станици, у близини мјеста Ч .Пумпна станица је била у функцији мелиорације и пребацивања воде из канала у Дунавац, кроз отвор у бедему . Зет је радио, као машиниста, на одржавању и управљању пумпном станицом и старао се да старе „Ганцове “ пумпе буду погонски спремне и ,у периодима већег водостаја , празне канал у Дунавац. Поред његове породице , на пумпи је радио и помоћник који је на посао долазио из села. . Сама помисао да упознам нови терен, на којем свакако има дивљачи и евентуално доживим узбуђење лова,била је довољна да приједлог прихватим.
Једног јесењег недјељног јутра ,крајем октобра, стигли смо „миле ћентом“ на одредиште .

Мала подвала

Мала подвала У току дана, магла се претворила у ситну кишу, која је квасила –и није се наслућивало да ће до ноћи престати.. Да би прекратили врјеме, пошаљемо шумара да нам, у селу Гребенцу, купи прасе – да га окренемо на ражњу. Како је наткривеног простора било довољно тек за постављање ватре и ражња , за скупљање и цјепање дрвета за ватру -шаторско крило је опет имало своју функцију. Како је време било „кисело“ ,дим се вијао час на једну час на другу страну-просто страшно.Све је смрдилио на дим. Уз ражањ и пиће, из разговора сам сазнао да је, осим улазне таксе,пропис у ловишту да се одстрелна такса плаћа према тежини одстрељене дивљачи а промашај- у висини половине таксе за одстрел. Затечен тим сазнањем ,у жељи да останем коректан према другарима ,тражио сам рјешење а да се не обрукам..