Дружење Дивосељана

Moje selo

Ima jedno mjesto

tu me srce zove

cesto

legenda kaze 

Latini mu 

ime dali ono ima

Kraj Veliki i Mali

u njemu je Polje Vedro

Velebit ga prigrlio

kao majka cedo

i bare su ravne

a usred sela dva

izvora pitke 

vode hladne

ko dva Oka u glavi

DIVOSELO moje

selo ravno sad

mi cutis stojis pusto

pokrilo te zbunje gusto

i ako si sad daleko

znaj

da na tebe mislim cesto

D.Plecas

Јадовничка жмижда

...Чико,има ли смрт свој живот...?

(дјевојчица од 3 године;у реду за смрт)

     Питомо Дивосело.Дјецу је из сна пробудио мјесец својим избезумљеним погледом и хладним длановима.Шеве су узлетјеле у небо,пјан вјетрић је прогонио шкрте звијезде изнад Височице.Дршће варљива жишка живота.Сјенке крвника...дојучерашње комшије и кумови Новљани и Жабичани узјарили су као злодуси давно запретану ватру мржње; са оштрица њихових бајонета капала је невина крв српских малишана.

     Из празнине и пустоши проломила се злосутна пјесма,помијешана криком звијери...
     Зелени се кленић,под њим сједи Павелић,а усташе пију вино,пеку јањце,кољу Србијанце...

     Из бачија,суводолица,пишталина васкрсавале су очи судбеника,нико није чекао судбину закланих и удављених.На длановима се нису могли носити зидови,само завежљај и нада која се љуљушкала на танком кончићу неба.Капије се сашаптавале са ноћницима и саме отварале,познаници су отргли кућне резе и ушли. Нико није упалио лућерну.Нико није питао: Зашто не вичу,а куће су пуне гласова...Зашто не бјеже...? Нису их везали.Они су кумови и комшије друге вјере,заједно се светковало...капије се затвориле саме.Пси су безнадно лајали и као да су једино они знали куда их воде.