Анте Антуновић
Машалук
Госпић
Своју изјаву о хапшењу и убијању Срба у госпићкој казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао је Анте Антуновић у Госпићу 6.јула 1952.године.
"За вријеме Југославије био сам стражар код Централног затвора Окржног суда у Госпићу.Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске,све до 1943.године.Мјесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео је 1941.године Мијо Старачек,пријатељ по идејама Јурице Фрковића,само мало касније Великог жупана за Велику жупу Гацка и Лика са сједиштем у Госпићу.Одмах још у априлу услиједило је хапшење Срба у Госпићу и околини.
Већ у јуну похватале су усташе око 100 срба,од којих је одмах из затвора камионом одвезено њих 40 ноћу у шуму у Личком Лешћу и тамо су побијени.Услиједило је масовно хапшење Срба,мушкараца,жена и дјеце.Доважани су из разних крајева НДХ.Напунила се казнионица и двориште.Старачек и његови Иван Ковачевић,Томо Шарић,Никола Милинковић и други стражари поступали су с њима на најзвјерскији начин.Улијетали су у ћелије и на разне начине тукли и мрцварили похапшене Србе.Људи су у батинама умирали.Својим сам очима видио када су мучили и убили у ћелији Миливоја Зеца.Гледао сам када је Пудић заклао једног Србина којем се не сјећам имена.Крајновић Никола,старац од 70 година дошао је у Госпић да си купи духана,ухапсили су га Томо Шарић и Никола Милинковић.Звјерски су га у затвору мучили,одрезали му уши и нос а тек онда га убили из пушке.убијали су их свакодневно,одвозили на Велебит и тамо убијали над безданим јамама.Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит,толико су довозили нових заточеника.О убијању се није водила никаква евиденција.Ноћу су их убијали у ћелијама и износили,те их закопавали негдје вани или их одвозили и бацали у природне јаме у околици Госпића.Сјећам се разговора стражара Николе Фрковића и Мије Старачека у ходнику.Фрковић је упитао управитеља,шта би с двије бабе које му сметају у стану.Старачек је смијући се рекао:"Наша је зграда широка,имају се гдје смјестити и лако их је ликвидирати".Те двије жене већ исту ноћ су
Већ у јуну похватале су усташе око 100 срба,од којих је одмах из затвора камионом одвезено њих 40 ноћу у шуму у Личком Лешћу и тамо су побијени.Услиједило је масовно хапшење Срба,мушкараца,жена и дјеце.Доважани су из разних крајева НДХ.Напунила се казнионица и двориште.Старачек и његови Иван Ковачевић,Томо Шарић,Никола Милинковић и други стражари поступали су с њима на најзвјерскији начин.Улијетали су у ћелије и на разне начине тукли и мрцварили похапшене Србе.Људи су у батинама умирали.Својим сам очима видио када су мучили и убили у ћелији Миливоја Зеца.Гледао сам када је Пудић заклао једног Србина којем се не сјећам имена.Крајновић Никола,старац од 70 година дошао је у Госпић да си купи духана,ухапсили су га Томо Шарић и Никола Милинковић.Звјерски су га у затвору мучили,одрезали му уши и нос а тек онда га убили из пушке.убијали су их свакодневно,одвозили на Велебит и тамо убијали над безданим јамама.Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит,толико су довозили нових заточеника.О убијању се није водила никаква евиденција.Ноћу су их убијали у ћелијама и износили,те их закопавали негдје вани или их одвозили и бацали у природне јаме у околици Госпића.Сјећам се разговора стражара Николе Фрковића и Мије Старачека у ходнику.Фрковић је упитао управитеља,шта би с двије бабе које му сметају у стану.Старачек је смијући се рекао:"Наша је зграда широка,имају се гдје смјестити и лако их је ликвидирати".Те двије жене већ исту ноћ су
доведене су у затвор и биле убијене.Једна од њих звала се Мирић,другој је било име Злата,а мужу нјеном Никола.Мирићка је тек недавно била дошла из Америке.Биле су богате и добивале су новаца из Америке.Њихова тијела била су покопана,тек затрпана с мало земљенедалеко самог затвора.Имовину су им опљачкали убојице : Никола Фрковић,Иван Ковачевић,Никола Павичић ...
У српњу 1941.отишле су усташе и с њима Иван Ковачевић и Томо Шарић у Смиљан по наређењу управитеља Старачека.Није их било од 10 до 15 дана па сам упитао Старачека гдје су они.дрско ми је одговорио да се то мене не тиче гдје су они,да он зна куда их је послао и рекао да су они више учинили за ових 10 дана ,него ћу ја за 50 година своје стражарске службе.Нашао сам се увређен и запитао га ,шта су они толико учинили,а он ми је одговорио,да су почстили читаво село Смиљан од српске гамади.Убрзо сам сазнао да су усташе и наши стражари извршили масовни покоњ Срба у селу Смиљану.поклали су мушкарце,жене и дјецу. Одмах након тога извршили су покољ српских сељака Смиљанско Поље.Довели су у затвор Симића Лемајића и још неколико Лемјића,њих су с другима отпремили у Јадовно и тамо ликвидирали.Кад сам једнога дана упитао Старачека куда одвозе толике затворенике и шта раде с њим,рекао ми је да их
одвозе на велебит,а да би и ја требало да видим шат се тамо од њих ради и да видим какви требају бити људи који су за данашњицу,мислећи на усташе који убијају заточенике.На упит шта се тамо ради,рекао је да се похапшени доводе к јами и удара их се мацолом или ножем и тко жив,тко мртав пада у јаму.
Послије овога разговора пријавио ме Мијо Старачек Великом жупану Јурици Фрковићу,који ме позвао на одговорност,рекавш ми ако ми се не свиђа служба,да је напустим..."
Анте Антуновић с.р.
Хисторијски архив у Карловцу,кутија-злочини.
Преузето из књиге Ђуре Затезала
"Радио сам свој сељачки и ковачки посао"
СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА
Нема коментара:
Постави коментар