Мој први сусрет са чоеком из тога краја Лике бијо је у другом разреду основне, када је у Папучку школу доша учитељ Никола Кричковић. Бијо је још момак. Предава је разредну наставу. Сви смога обожавали. Фискултуру је са нама обављао мимо наставног и суопарног плана образовања.То су биле игре са лоптом, бућање и оно што сам ја највише волијо уметање. Оста је са нама само једну годину, довољно да остане незабораван.
У Метку у петом разреду су ме дочекали: Никола Станић Медачкa легенда. Бијо је директор школе, ауторитет Медачке општине и свима 2. ћаћа. Тако се и понашао дјелећи нам непроцењиве савете а и "заушке" кад затреба.
Други је бијо аутритативни Илија Вујновић непревазиђени наставник математике и физике. Његова предавања су трајно усмерила ток мога даљег образовања.
Љубица Бобић рођ. Јерковић, предавала је биологију, а њен брат Михаило Брацо Јерковић испод Камењуше оставијо је упечатљив траг у мом слободном васпитању. Провели смо незаборавно зимовање на Штировцу ђе ме научијо основним појмовима о скијању. Било нас је друштванце од шест ученика, домар Јовић Загорац, Брацо учитељ и мој ћаћа Илија. Ту се родило великом пријатељство између браце и мога оца, које се наставило дружењем у лову и обостраним посетама Оке-Ивања.
У Дивоселу сам први пут бијо тек 1969 кад ми је било 23 године. Радећи у "Електролики" први пут сам чуо за ОКЕ И реши да их посјетим. Бијо сам импресиониран народом који се тамо слега. Само врело ме није нешто посебно дојмило, али природа око њега бија је прелијепа. Наравно поред свега су ме највише интересовала такмичења, а посебно бацање камена с рамена. Као љубитељу ове мени најдраже личке дисциплине срце ми је заиграло. Пришао сам организатору и изразијо жељу да се и ја такмичим. Бијо сам у пуној форми. Пуца сам од снаге и здравља, а нека пријатна трема повећавала је мотив за такмичењем. Тражијо сам да бацам камен ван било које такмичарске групе, што су ми радознали организатори одобрили. Далеко сам даље бацијо од победника. То је била само Моја победа.
Вијор времена ме однијео из Лике у Београд, али се и сада не одвајам од Дивосељана. Сада радим у истом тиму са Др.Илијом Плећаш, сином Др Богдана Плећаша бившег директора КБЦ "Др Драгиша Мишовић".
Још нијесам сријо Дивосељанина који ме је разочарао. Ни мањег села ни више правије људи.
Милан Љубојевић
Нема коментара:
Постави коментар