...Чико,има ли смрт свој живот...?
(дјевојчица од 3 године;у реду за смрт)
Питомо Дивосело.Дјецу је из сна пробудио мјесец својим избезумљеним погледом и хладним длановима.Шеве су узлетјеле у небо,пјан вјетрић је прогонио шкрте звијезде изнад Височице.Дршће варљива жишка живота.Сјенке крвника...дојучерашње комшије и кумови Новљани и Жабичани узјарили су као злодуси давно запретану ватру мржње; са оштрица њихових бајонета капала је невина крв српских малишана.
Из празнине и пустоши проломила се злосутна пјесма,помијешана криком звијери...
Зелени се кленић,под њим сједи Павелић,а усташе пију вино,пеку јањце,кољу Србијанце...
Зелени се кленић,под њим сједи Павелић,а усташе пију вино,пеку јањце,кољу Србијанце...
Из бачија,суводолица,пишталина васкрсавале су очи судбеника,нико није чекао судбину закланих и удављених.На длановима се нису могли носити зидови,само завежљај и нада која се љуљушкала на танком кончићу неба.Капије се сашаптавале са ноћницима и саме отварале,познаници су отргли кућне резе и ушли. Нико није упалио лућерну.Нико није питао: Зашто не вичу,а куће су пуне гласова...Зашто не бјеже...? Нису их везали.Они су кумови и комшије друге вјере,заједно се светковало...капије се затвориле саме.Пси су безнадно лајали и као да су једино они знали куда их воде.
Крушковаче,потковица у којој се зауставио збјег Дивосељана,Читлучана,Орничана.Ватре се утрнуле,потоци удавили,ћурлик сова умукао.Дјеца су сањала атове,одрасли зурили у звијезде...
...Сјева кама,пуца пушка као гром...То усташе кољу спремни за свој дом.!!
Млачна ноћ,крхка као стакло,разбила се у комадиће.Острашћене пјесме комшија Ризванушана Шупер Милана и Николе,Дошена Марка и Стипе надјачале су вјетар и извукле се из епилептичне чернине.Аветињски јавак грабљивица,бугарење пуног мјесеца.Усташка бојна
личког здруга дошуњала се незвана на пир.Кољи!!!Опколи!!!Копај очи!!!-дерао се запјењени Иван Девчић-Пивац,заповједник логора Слано.Ножеви бјеласали на лућерни мјесеца,крв недужних прскала врбаке и трњаке.Наклана дјеца...цврчале косе од ужарених угарака;крв је умивала лице у потоку.Онда се све смирило.Мљечике скинуле резе,гола небеса се огрнула васељенским тајнама.Душе 800 мртвих сјенки одлетјеле су у небо.Љиљак пољских цвјетова
и трава увенуо је.Бијели голуб изломљених ногу клекнуо је као стражар на узглавље клане дјеце.Слијепац је тражио ископане очи.Зачуђени мјесец сакрио је тајну смрти...мртви је однијели у прљушу...они увијек чувају тајне.Све се претворило у око и ухо.Сваки крет,шушањ одавао је проказане;разбољела се звона дивоселске цркве...кркљала су,давила се;конопце су вукле крваве руке крвника.Пароха Душана Арамбашића обријали су камом.Јецај звона чуо се ујутро,у подне и увече(као у католика)...није било литургије,ни крштења.Тешка храстова црквена врата сама се затворила,олтар и иконостас умивао се крвавом водом из ношњицеИз празнине цркве молио је Бог кога су изули и давили.Зидови су замрли,калдрме обрасле травуљином,умукли су трагови стопала;затајила је ријеч мученика...Све је остало у њима и прегршти пустоши.Казао сам подозриво чудну људску ријеч...Казна..!Она је ослобођена мржње;сјенка на људској савјести;пријетња божијој правди...Казао сам због трачка наде да ће се као црв уселити у сан моћних и злотвора.Кад се разданило, ухваћено је двјестотињак одбјеглих,посусталих...новопридошлих.Ви ћете бити одведени у логоре одакле се можете вратити...они мртви неће никада..!-ругали се.Никола Дошен,замлата са Аланка је држао,око врата,огрлицу од очију.-Не знам чије су ове...а ове плаве,избулјене су Ђуре Поткоњака!
Старчад, која нису могла ићи на Аланак,нису водили.Иза наших леђа пуцњеви су отровали мир,птице узлетјеле у небо.Старчад се није јавила.Бијели облаци се тргли из дријемежа;све се утопило у оближњем потоку.Аланак...скончаније наде,ћудљива букова,храстова и грабова шума пуна демона и ишчезлих легенди.Из дубине Јарчије јаме режали су на уловљене придављени шумски духови.Зорњача се сакрила...бар да пијевци кукурикну.?! -Воде...воде..!-вапила дјеца.Голобради Иван Дошен просу канту воде испред жедних уста и пружених дјечјих руку.
Тамо код уста јаме кољу,туку батовима,кундацима...даве...живе бацају...Марија Почуча држи за руке двоје дјеце и треће од два мјесеца у завежљају око врата.Јела Станић држи дјевојчицу од три године и дјечака од четри мјесеца у наручју.Петнаестогодишњи Јово Рибар носи на кркачи Маријину дјевојчицу од три године.
-Да ти пјевам...у Милице дуге трепавице...
-Немој,ружно је сада пјевати...спусти ме да се опростимо...
-Због чега..?
-Јер имамо још неколико корака живота.
-Не плаши се...још имамо наду.
-Стрико, ја више вјерујем својим очима него ријечима.
-Сине,ти не познајеш ни живот...зашто онда мислиш о смрти..?
-Стрико,умиру они који нису ни почели живјети..?
-Не умиру.
-Стрико,има ли онда смрт свој живот???
-Има.
-Стрико,стрико...спусти ме...у лажи су кратке ноге..!
Пјевао је...У Милице дуге трепавице...
Нико није мислио на смрт.Збунила х дјечија мисао и душа.дјевојчица је испустила руку и загледала се у очи крвника...нож се зачас зауставио.У обамрлој руци Јово је осјећао руку дјетета...небо је било блиједо и зачуђено...крвници се збунили,крваве беонјаче умириле.Дјеца нису плакала,нико није бјежао...у бијелим облацима процвали су црвени макови.Дјеца су мирно чекала свој ред на смрт...Онда су крваве руке дизале живу дјечицу,као ваздушасте свице,високо изнад бездана.Нож се умарао,сјекире иступиле;утваре су изгубиле душу,па им је све било свеједно. Некад,давно...туђи војници враћали се оз војне...У Аланачку јаму бацише живе чобане и чобанице;душаим побјеже у бездно као камење које су бацали.Дозивање није помогло.Душе су остале на дну јаме.Дубоко,у гротлу,чуо се шапор живих и мртвих душа и плач одбјеглих. Полумртва Марија држала на крилу своју живу дјецу у јами.-Мама...воде..!-рано моја..!квасила им уста сузама.Петог дана седам живих утвара искобељало се из гротла,преко бркљи које су усташе бацале на њих...Израњена Јела је питала:-Без дјеце,куда???-Из смрти...у смрт..!- бунцала је Марија.
Седамдесетак жена и дјеце из Дивосела као сјенке тифусара бауљало је преко Велебита,држећи своју сламку спаса.Батргали вододеринама,ногоступима,честарима...скривени мрклином и маглуштином ушуњали се ,након пет дана,у цркву Светог Арханђела у Шибуљинама.Ту се већ склонило тридесет сужњева у углове цркве;дјеца су спавала,жене и младице молиле.Бог се није јављао...поред удављених звона бануо је ђаво.
-Кољи!Пали!! Дави!!!Силуј!!-дерао се ђаво...Марко Чавић,миле Сјанс и Стјепан Девчић гаљвали изкежених зуби и каменог лица до кољена међу убијеним.Рањена учитељица Љубица родила је у цркви живо дијете...
-Српско муле и мазгу живе затворите плочом у гробници код капеле!-наредио је балави вјетрогоња Јозо Трошељ.Дуго иза тога чуо се дјечији плач и јецај Љубице која је изломљеним рукама чврсто ривала плочу хтијући је дигнути.Остале бјегунце Дивосељане и Шибуљинчане
(њих 132) уловише као муве у боци...морише их глађу,жеђу,копаше очи и бацише у ископане јаме у логору Слано.
Душан Ђаковић
Крушковаче,потковица у којој се зауставио збјег Дивосељана,Читлучана,Орничана.Ватре се утрнуле,потоци удавили,ћурлик сова умукао.Дјеца су сањала атове,одрасли зурили у звијезде...
...Сјева кама,пуца пушка као гром...То усташе кољу спремни за свој дом.!!
Млачна ноћ,крхка као стакло,разбила се у комадиће.Острашћене пјесме комшија Ризванушана Шупер Милана и Николе,Дошена Марка и Стипе надјачале су вјетар и извукле се из епилептичне чернине.Аветињски јавак грабљивица,бугарење пуног мјесеца.Усташка бојна
личког здруга дошуњала се незвана на пир.Кољи!!!Опколи!!!Копај очи!!!-дерао се запјењени Иван Девчић-Пивац,заповједник логора Слано.Ножеви бјеласали на лућерни мјесеца,крв недужних прскала врбаке и трњаке.Наклана дјеца...цврчале косе од ужарених угарака;крв је умивала лице у потоку.Онда се све смирило.Мљечике скинуле резе,гола небеса се огрнула васељенским тајнама.Душе 800 мртвих сјенки одлетјеле су у небо.Љиљак пољских цвјетова
и трава увенуо је.Бијели голуб изломљених ногу клекнуо је као стражар на узглавље клане дјеце.Слијепац је тражио ископане очи.Зачуђени мјесец сакрио је тајну смрти...мртви је однијели у прљушу...они увијек чувају тајне.Све се претворило у око и ухо.Сваки крет,шушањ одавао је проказане;разбољела се звона дивоселске цркве...кркљала су,давила се;конопце су вукле крваве руке крвника.Пароха Душана Арамбашића обријали су камом.Јецај звона чуо се ујутро,у подне и увече(као у католика)...није било литургије,ни крштења.Тешка храстова црквена врата сама се затворила,олтар и иконостас умивао се крвавом водом из ношњицеИз празнине цркве молио је Бог кога су изули и давили.Зидови су замрли,калдрме обрасле травуљином,умукли су трагови стопала;затајила је ријеч мученика...Све је остало у њима и прегршти пустоши.Казао сам подозриво чудну људску ријеч...Казна..!Она је ослобођена мржње;сјенка на људској савјести;пријетња божијој правди...Казао сам због трачка наде да ће се као црв уселити у сан моћних и злотвора.Кад се разданило, ухваћено је двјестотињак одбјеглих,посусталих...новопридошлих.Ви ћете бити одведени у логоре одакле се можете вратити...они мртви неће никада..!-ругали се.Никола Дошен,замлата са Аланка је држао,око врата,огрлицу од очију.-Не знам чије су ове...а ове плаве,избулјене су Ђуре Поткоњака!
Старчад, која нису могла ићи на Аланак,нису водили.Иза наших леђа пуцњеви су отровали мир,птице узлетјеле у небо.Старчад се није јавила.Бијели облаци се тргли из дријемежа;све се утопило у оближњем потоку.Аланак...скончаније наде,ћудљива букова,храстова и грабова шума пуна демона и ишчезлих легенди.Из дубине Јарчије јаме режали су на уловљене придављени шумски духови.Зорњача се сакрила...бар да пијевци кукурикну.?! -Воде...воде..!-вапила дјеца.Голобради Иван Дошен просу канту воде испред жедних уста и пружених дјечјих руку.
Тамо код уста јаме кољу,туку батовима,кундацима...даве...живе бацају...Марија Почуча држи за руке двоје дјеце и треће од два мјесеца у завежљају око врата.Јела Станић држи дјевојчицу од три године и дјечака од четри мјесеца у наручју.Петнаестогодишњи Јово Рибар носи на кркачи Маријину дјевојчицу од три године.
-Да ти пјевам...у Милице дуге трепавице...
-Немој,ружно је сада пјевати...спусти ме да се опростимо...
-Због чега..?
-Јер имамо још неколико корака живота.
-Не плаши се...још имамо наду.
-Стрико, ја више вјерујем својим очима него ријечима.
-Сине,ти не познајеш ни живот...зашто онда мислиш о смрти..?
-Стрико,умиру они који нису ни почели живјети..?
-Не умиру.
-Стрико,има ли онда смрт свој живот???
-Има.
-Стрико,стрико...спусти ме...у лажи су кратке ноге..!
Пјевао је...У Милице дуге трепавице...
Нико није мислио на смрт.Збунила х дјечија мисао и душа.дјевојчица је испустила руку и загледала се у очи крвника...нож се зачас зауставио.У обамрлој руци Јово је осјећао руку дјетета...небо је било блиједо и зачуђено...крвници се збунили,крваве беонјаче умириле.Дјеца нису плакала,нико није бјежао...у бијелим облацима процвали су црвени макови.Дјеца су мирно чекала свој ред на смрт...Онда су крваве руке дизале живу дјечицу,као ваздушасте свице,високо изнад бездана.Нож се умарао,сјекире иступиле;утваре су изгубиле душу,па им је све било свеједно. Некад,давно...туђи војници враћали се оз војне...У Аланачку јаму бацише живе чобане и чобанице;душаим побјеже у бездно као камење које су бацали.Дозивање није помогло.Душе су остале на дну јаме.Дубоко,у гротлу,чуо се шапор живих и мртвих душа и плач одбјеглих. Полумртва Марија држала на крилу своју живу дјецу у јами.-Мама...воде..!-рано моја..!квасила им уста сузама.Петог дана седам живих утвара искобељало се из гротла,преко бркљи које су усташе бацале на њих...Израњена Јела је питала:-Без дјеце,куда???-Из смрти...у смрт..!- бунцала је Марија.
Седамдесетак жена и дјеце из Дивосела као сјенке тифусара бауљало је преко Велебита,држећи своју сламку спаса.Батргали вододеринама,ногоступима,честарима...скривени мрклином и маглуштином ушуњали се ,након пет дана,у цркву Светог Арханђела у Шибуљинама.Ту се већ склонило тридесет сужњева у углове цркве;дјеца су спавала,жене и младице молиле.Бог се није јављао...поред удављених звона бануо је ђаво.
-Кољи!Пали!! Дави!!!Силуј!!-дерао се ђаво...Марко Чавић,миле Сјанс и Стјепан Девчић гаљвали изкежених зуби и каменог лица до кољена међу убијеним.Рањена учитељица Љубица родила је у цркви живо дијете...
-Српско муле и мазгу живе затворите плочом у гробници код капеле!-наредио је балави вјетрогоња Јозо Трошељ.Дуго иза тога чуо се дјечији плач и јецај Љубице која је изломљеним рукама чврсто ривала плочу хтијући је дигнути.Остале бјегунце Дивосељане и Шибуљинчане
(њих 132) уловише као муве у боци...морише их глађу,жеђу,копаше очи и бацише у ископане јаме у логору Слано.
Душан Ђаковић
Нема коментара:
Постави коментар