Свједоци злочина у Дивоселу

Правно историјски положај Војне Крајине,политичке и правне реперкусије

Без предубјеђења у дневно политичком смислу и фрустрације због, не тако давних дешавања мени и мом народу, као основних и утохтоних становника простора ,које се у разним временима за нијанску различито називају , мислим да је време да се сад јасно ,правно у складу са оним што се у струци права зове међунардни појмови , институти, јавног и приватног права- разматра простор Далмације ,Лике , Баније , Кордуна , Славоније (уже и Славонске посавине),Барање и Срема(западног)- самог по себи ,независно од свих других облика и прошлог и садашњег и будућег организовања тог простора . То истичем као наслиједник у имовинско правном смислу, следбеник ,  баштиник и заточник културе и традиције  предака, са осталима  баштиницима предака и потомцима  Крајишника, које су чинили Крајином  оним што ју је чинило посебном и одвајало од других простора , са којима је данас, нажалост ,  саставни дио ентитета Хрватске.

Трагом фотографија

моја мајка -фотографија са избјегличке легитимације

Почетак приче могао би се смјестити у прољеће 1947.г.Тада се моја мајка Јела Почуча, самном и са сестром Љубицом  вратила у Завичај ,на попаљену и опустошену очевину,пошто је дала оставку на дужност шефа кухиње у Дјечијем дому у Новим Козарцима –бивши Хајфелд..
Уз нешто мало ствари, донијела је и пар фотографија –црно бјелих формата 9x12, које је брижно чувала са документима.
У току одрастања ,повремено и доста рјетко би причала о својим страдањима у току ИИ.св.рата.Основа приче била је  да смо прошли кроз седам усташких логора,уз којекаве калварије.