КРПЉЕ

Ја се зовем Јово.Стричево и ујаково име носим. Поносим се  што носим њихово име.Нажалост, стриц Јово је покојни.Погинуо је у овом рату бранећи родно Дивосело.Ова  прича посвећена је њему,мом  драгом стрицу  Јови,кога су сви  од малих ногу звали Јоцо.Прича није ратна,ловачка је...Када су у Дивоселу изграђена прихватилишта за дивокозе и јеленску дивљач,стриц Јоцо и Боћа Пећин су се ту запослили као чувари ограђеног ловишта.Тако је почела стричева професионална ловачка каријера.
Али,ово није прича о насељавању јелена на јужни Велебит.Када је дивљач из прихватилишта  испуштена у ловиште и прихватилишта расформирана, запослени су премјештени на рад на фазанерију на Максимовић шталама.Фазанерија је пословала у оквиру ООУР за ловну привреду Шумског господарства „Лика“ Госпић. Поред послова на гајењу фазанске дивљачи запослени су радили и као водичи у ловном туризму.Страни гости,углавном Италијани,одсједали су у хотелу Јасиковац.Ту се налазио и бокс за њихове псе.Доводили су углавном псе птичаре.Највише су ловили шљуке,грлице,голубове,јаребице и фазане.Било је и оних који су долазили да лове међеде и дивље свиње.Испричаћу вам једну такву причу,баш онако како је мени стриц испричао.Била је зима,снијег је био велики, а ја мали...Опростите ако сам заборавио или додао неки детаљ,давно је то било,испричаћу по сјећању...Дакле,те године зима је дошла рано.Што би Дивосељани рекли,снијег западао до рашаља.По селу прелци утабали  пртине између засеока,домаћини  од куће до штале,до најближег стога или  сјенаре,а благо стазу до најближег појилишта...Пут према Госпићу очишћен коњским запрегама,а у Великом Крају дрвену ралицу  волови Јовине Пажеља вукли...Ноћ пада...Јавља се сова из Растове стране.У селу лавеж паса,под Гаврановом гредом вуци  вију...А онда се одједном све умири.Мјесец изненађен том тишином вирну иза облака...На часак обасја пут код Јајића млина. Препозна Јоцу,свог старог друга,на крпљама се враћа из правца Дулиба за Мали Крај...Мјесец се осмјехну   па се опет за облак сакри .Село утону у сан.А Јоцо од јутрос истим темпом гази...Кроз цјелац,умјесто до рашаља,на крпљама пропада десетак центиметара...Прегазио Растову Страну.На јужној падини,у растику изнад Вучјег Потока, нашао синоћне трагове дивљих свиња.Испод снијега дизале лист,тражећи жир.Није кренуо за њима плашећи се да их не подигне.Спустио се у Станић Драгу,одатле преко Паноге више Крушковача на Пјевача гај,па гребеном изнад Мале Крушковаче све до Мостина.Наишао је на неколико  кунећих трагова, траг лисице...У љескару више Мале Крушковача неколико срна је брстило ресу.Није их покренуо,наставио је  даље...Снијег је био дубок али он се с лакоћом кретао на крпљама.Истим темпом,узбрдо,низбрдо,по равници...

Под чеком,на раскрсници за Пољане на кратко је застао.Из џепа је извадио малу флашицу и отпио гутљај ракије.Затим је из ранца извадио комад сланине и главицу бјелог лука и доручковао.Заправо,био је то доручак и ручак у исто време.Иако је било хладно,ватру није ложио.Требало је кренути даље...Оптражити свиње,да би сутрашњи лов успјешан био.Кренуо је према Враћалима,да провјери да се нису кренуле према Дулиби или Пећинском.Нигдје свињског трага...Снијег је био дубок,мало су се кретале,највјероватније остале  у Растовој страни.Али морао је провјерити,спојити круг...сутра Иалијани долазе у лов.Са враћала је кренуо познатом стазом према Жандарском врелу,па више Рибијаче попреко ка Царевој Бајти.Сваку стопу терена је знао,сваки прелаз дивљачи,сваку пречицу...Добро је...Нису ни у Орљак отишле...Мрак је полако  падао.Црвени одсјај сунца изнад Самара наговјештавао је нове оборине у току ноћи.Преко Буроваче,крај Јајића млина Јоцо је задовољан кренуо кући.Знао је  су свиње остале у Растовој страни или у растику изнад  заградака у Главичици . Још само да време послужи...Да ноћас не падне велики снијег...Ускоро дође у Мали Краај.Уђе у пртину ,скину крпље и закачи их на ранац.Пртином прође кроз Бјеговиће...Код куће Пећине смреке  загрнуте бјелом пелерином.Изнад крова  дим се повија на удару буре.Отсјај петролејке на прозору.Продужи даље и за пар минута стиже кући.Пси га познадоше по кораку,не залајаше.Само Лисе тихо зацвили,као да је предосјећао да ће сутра у лов.Отресе снијег са ципела и уђе у ганак.Ранац и пушку стави на столарски банак и уђе у дневну собу.Топлина и мирис куваног купуса удари га у лице."Који враг од тебе,зором си отиша?"-упита га дјед Јанко."Милка,дај вечеру и донеси де ону крушкову"! Сједоше за сто,попише по ракијицу па ударише по купусу и месу.У смедервцу је пуцкетала ватра, а петролејка је расипала благу свјетлост по соби.Послије вечере дјед се испружи на сећију."Причај -каже-ђе су прасци...Има ли вукова?Стриц му у детаље исприча данашњи дан.Успут је очистио  пушку,реденик с метцима окачио на греду крај шпаркета,да се суше...Ципеле и чарапе намјести испод шпаркета да се суше за  ујутро ,посједи још мало,Лиси однесе вечеру и оде спавати.Потрпа се кићаним биљцом и убзо утону у заслужени сан.
Око поноћи га пробуди лавеж паса.Шћорлавали су према Станићима.Мора да су вуци с Дебеле Главице сишли у село.Није бринуо.Лисе је био затворен у свињцу,на сигурном,а Бунђи се знао чувати од вука.Пси залајаше још неколико пута па се повукоше  на сјенару у сигурно.Село утону у сан ...Пробудио се рано,без сата...Скувао је јутарњи чај,полако спремио за данашњи лов.У ранац је ставио комад раженог крува,комад сланине,двије главице бјелог лука...Шаку сувих дивљака ставио је у џеп,д му се нађе за освјежење.Провјерио је крпље и везао их споља на ранац.Стави опасач с муницијом,обуче јакну,ранац на леђа и с пушком у руци изађе у ноћ.Лисе весело заскича кад је изашао у двориште.Мирно дозволи да га веже на теркију и весело повуче у пртину.Кућни пси их испратише педесетак метара и вратише се кућу чувати.Кренуше за Великки Крај...Од истока јављала се зора. На једном мјесту се Лисе накостреши,зарежа и ближе приби уз Јоцу.  Ту су вуци синоћ прешли преко пртине...Осјетио их па у страху режи.Нешто прије седам Стигоше  на договорено мјесто.Убрзо се  ту појави теренско возило  италијанских регистрација.Паркираше се поред пртине.Из возила изађе Јосип Девчић и три Италијана.Били су средњих година,црномањасти,срдачни...Поздравише се.Стриц из џепа извади малу флашицу с крушковачом...Наздравише за успјешан лов.Јосип је слабо знао талијански,Јоцо још мање,па ипак споразумјевали су се.Један је с неповјерењем гледао у Лису.Није то био посавац ни сличан оним из ловачких енциклопедија.Био је јак мишићав пас,тамно жут,с бјелинама карактеристичним за посавца,па ипак величина и облик ушију одавали су да се не ради о чистокрвном псу.Истини за вољу Лисе је био мјешанац између посавке и  сеоског џукца,али што се радних особина тиче пас вредан пажње.Талијани то нису знали ,а један је неповјерљиво намигивао и главом показивао на Лису.Јоцо се правио да ништа не примјећује...Док су странци вадили опрему и спремали се за покрет Јоцо и Јосип су се договарали како ће ловити...За то време Талијани су се спремали за покрет.На крају извадише крпље,праве канадске крпље за снијег.Биле су дуге преко метар,40  цм широке,алуминијски костур исплетен кожним кајишима...Баш као из америчких филмова.

фотографија преузета са интернета

На њима нова ловачка одјела,гумене чизме,модерно оружје...Узеше крпље под руку и приђоше к својим водичима.Поглед им паде на дрвене крпље учвршћене на ранцу.Обојица су имали једнаке...Ручни рад мог дједа Јанка.Љесков обруч пречника два центиметра,кружно савијен и тако осушен.Шест попреких жица пречника 3 милиметра,2 комада канапа,као веза између крпаља и кајишића којим се учврсте око ноге... Талијани не могаше  сакрити осмјех...Домаћини исто тако.Кренуше пртином која је постајала све ужа и ужа.Код кућа Јајића нестаде пртине.Даље је требало пјешке.Стадоше,требало је крпље ставити на ноге.Јоцо и Јосип су за минут били на крпљама...Талијанима је требало времена...
Напокон су били спремни за покрет.Један од ловаца се маши за џеп јакне и извади флашицу с пелинковцом. Наздравише  за срећан лов и кренуше.Јоцо је ишао први,за њим Јосип ,па остали...План је био да заједно оду до чеке у Брезовачама.Ако не пресјеку траг онда ће распоредити странце да чекају, а Јоцо  ће с Лисом у погон.Нестрпњив и брз какав је увјек био Јоцо је отишао напред.Иако је снијег био до рашаља лако се кретао .Крпље су биле лагане,пропадале су десетак цм у снијег  који се није хватао за жице.Остали су ишли полако...Талијани су имали проблема с кретањем.Иако млади људи ,брзо су се умарали јер се на крпљама  хватала велика количина снијега.Правили су паузе.Све веће и веће...Пили су пиће да се "освјеже"...све је то имало контраефекат.Увидјевши да се група не појављује ,Јоцо се од чеке врати натраг.Нашао их је како одмарају.Нису превалили ни пола пута.Знали су да морају да мјењају план.Пошто свиње нису ноћас отишле према Јерковић Коси претпостављали су да се због великог снијега нису помјерале из Растове Стране.Договоре се да Јосип распореди Италијане да чекају од мостића на Вучјем Потоку па према чеки,да тако покрију око 200 метара пута,односно прелаза,а да се он постави негдје код чеке и да се помјера према лајању пса кад крене дивље свиње. Пошто је било бурно време ваљало је свињама доћи уз вјетар.Јоцо је кренуо назад до чеке,па од Брезовача путем до Отоке...Није журио....Оставио  је доста времена групи да се распореди на чеке.Свиње нису прешле према Главичици и Рибијачи.Добро је,биће лова...Из Станић Драге се кроз Пригајице полако пењао  према врху Растове стране...Строго је пазио да иде уз вјетар.У једном тренутку Лисе,који је све време био везан на поводцу застаде,окрену се и тихо зацвили.осјетио је свиње и молио да га пусти. Полако су наставили даље.Пазио је да не поломи неку грану под снијегом,да не направи узбуну,да свиње не крену прије времена.Лисе је постајао нестрпљив...Ту иза гребена,у храстовим овршцим лежао је чопор... Стриц се пажљиво постави на прелаз према Дебелој Главици,да може да пуца ако крену у том правцу а онда пусти Лису.
Снажан,одморан,Лисе се лако пробијао кроз цјелац.Не прође ни два минута кад настаде лавеж.Зачу се роктање крмаче,пуцање грана у овршцима.Крену крмача с чопором...А Лисе лаје на мјесту...Блокирао назимче,неда му из овршка.Заправо троје је било.Пожури Јоцо к њему.Види га,кружи око овршка и лаје..Назимад се препала,остала иза крмаче,незнају куд би.Приђе им на двадесетак метара.Види јеноме плећку.Чиме да пуца...Боји се да неко ПП  зрно не закачи Лису.Преблизо је и увјек трчи у круг. Пуцаће куглом...Разлеже се пуцањ Растовом Страном.Рањено назиме скикну и поче да отреса по овршку.Лисе му скочи на леђа.Осталих двоје погодише у пртину којом је побјегла крмача с остатком чопора,па и они окренуше према Рибијачи.Кад је пришао на пар метара назимица је већ била мртва.Лисе је ухватио за јаку и држи,као да хоће да се похвали газди.Свезао га је на поводац да не крене за чопором који је кренуо према Велебиту,а не према засједи.Италијани и онако данас више неће ловити.Узе конопчић из русака,пребаци га назимици преко њушке и за десетак минута га свуче на пут код Вучјег Потока.Пошто га је вукао низ длаку,па још низбрдо,назиме је практично само под својом тежином клизило низбрдо.На мостићу Италијан...И баш онај који је сумњичаво гледао у Лису,који се крпљама потсмијавао...Задивљено је гледао у свог водича. Гласом позову остале Италијане да им се придруже.Долазе...Честитају. Вади се пелинковац,оно мало што је остало,да наздраве за успјешан лов.Ту је и фото-апарат.Пљуште фотографије.Какве ли ће то само приче бити кад се врате у Италију.Јоцо разгрну снијег,наломи сувих љескових грана,из једног џепа  из ранца извади комад гуме и лако запали ватру.Окупише се око ватре. Ваде храну из ранца...Пеку се кобасице на ватри.Треба снагу повратити...Након пола сата и Јосип стиже.Каже да свиње нису избиле на Брезоваче и да су отишле за Букову Главицу.Пошто је дубок снијег,а пас их није гонио,надају се да ће ту и заноћити.Биће лова наредних дана...Послије ручка кренуше кући... На крпљама-канадским...Мукотрпно...Јоцо и Јосип лагано ,на својим дивосељачким крпљама,,.Сваки са пола назимчета у ранцу...Добро се заноћало кад су дошли до прве пртине...Скидају крпље,сад је све лакше...Претходни план је био да послије лова сви иду у хотел Јасиковац и да ту преноће,да би сутрадан поново ловили.Пошто се испоствило да канадске крпље нису за лички снијег ,Италијани хоће да купе личке крпље...Јоцо се смије...Једино рјешење је каже да им  стари ноћас крпље направи,ако буде хтио.Договорише се кад ће се сутра наћи,па се раздвојише...Гости за Јасиковац,а мој стриц Јоцо у Мали Крај,да намоли дједа Јанка да направи троје крпље.
Те ноћи је до зоре у малом Крају горјела петролејка...Талијани су већ истог јутра  и наредних дана ловили на дједовим крпљама.Имали су и успјеха,а крпље су приликом поласка за Италију добили за поклон,да их сјећају на незаборавни лов у Дивоселу.