"Радио сам свој сељачки и ковачки посао"

  Ђуро Затезало
  "Радио сам свој сељачки
         и ковачки посао"

        СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА

Српско културно друштво "Просвјета"

Загреб,2005.

                             Предговор

     Свједочанства избјеглих од смрти само су дио истине преживјелих свједока о томе што 

се све догађало и на које се све начине мученички страдаало и умирало.Многи су рањени умрли,а да нитко није записао њихове патње.

     Због тога су многе истине о озакоњеним усташким злочинима остале недоречене или прешућиване,и због онога-није још вријеме,треба дистанца 50 година,треба сачекати,то би вријеђало осјећај народа коме ссу усташе припадале.Наљутит ће се пријатељи,али и непријатељи с којима у будућности мислимо да будемо пријатељи.Све то зло нека чека боље прилике.Не треба прикупљати,записивати и објављивати о тим ужасним усташким 

злочинима,чему евидентирати масовне гробнице,стратишта,откривати бездане јаме,ексхумирати из њих жртве.Боље је да оне у миру почивају тамо гдје јесу и томе слично.

     Шутњом се прикривало много тога.Ћутало се све под изговором да би све то сметало братству и јединству наших народа и народности.

     Да се о злочинима није ћутало,да су социјалистичке власти Хрватске кроз за то надлежне институције на вријеме и организирано прикупљале податке,документе,сјећања преживјелих,да нису прешућивале уништавање и оно мало сачуване и постојеће грађе,већ да

 су стручно и научно приказивале истину,сигурно се злочини неби поновили.Овако су за потомке покланих 1941-1945.године и жртве њихових најмилијих били перфиднији и још крвавији.Српска насеља су готово нестала.Куће и господарске зграде опљачкане,великим дијелом спаљене или насељене Хрватима и не само избјеглицама,него и из градова и насеља Хрватске гдје није било никаквих сукоба нити борби.Од 1991.до2000.године,порушена су и скромно подигнута спомен -обиљежја жртвама из Независне Државе Хрватске.Нестала су тако и њихова именапо други пут су убијени.Тако и на мјесту Српске православне цркве Рођења Богородице (1826)у Глини гдје су усташе крајем јула 1941,поклале 1564 Србина био је подигнут Спомен дом а испред нјега спомен -плоче с именима жртава.25.,26.и 27.септембра

1995.године спомен-плоче су разбијене и уклоњене,а умјесто ранијег назива Спомен-дом исписано је Хрватски дом.

     Овим садржајем хтио сам да будем уз недужне жртве и све оне који нису могли да испричају своју грозоморну истину како су се и на какве бестијалне начине растајали са својим животима.

     Док сам прикупљао и записивао ова свједочанства,а посебно сада када сам их поново након 63 године од времена извршења тога геноцида читао и припремао за њихово предочење

данашњим и будућим генерацијама,нисам се осјећао ни кроничаром ни хисторичаром.

     Ова свједочанства не остављају никакве дилеме шта је тко радио и какву је улогу имао у злочину.Она прецизно оптужују злочинца,објелодањују му име које је овдје утиснуто.Потписао се пуним именм и презименом-неизбрисиво.

Мушкарци,жене и дјеца клани су ножевима,убијано сјекирама,чекићима и маљевима,стријељани у чело или потиљак,печени у ватри,спаљивани у властитим кућама повезани жицом или ланцима,бацани у бездане јаме,у јаме које су си сами морали ископати прије страшне смрти,стрмоглављивани у морске дубине,у ријеке,вјешани и сатирани батинама,глађу и жеђу...и тко да изброји!

     Злочини геноцида представљају најтеже злочине против човјечности и међународног права.Геноцид усташа Независне Државе Хрватске,1941-1945.представља злочин с предумишљајем,програмирани злочин.

     Геноцид над дјецом,тек дошлом на свјијет из мајчине утробе,представлја најтежи међу најтежима злочинима против човјечности и међународног права заснованог на закону.

     Независна Држава Хрватска била је једина држава у свијету која је имала концентрационе логоре за дјецу-од колијевке до 14.године живота.Постоји именом и презименом попис 19432 дјетета уморена на најокрутнији начин у усташком логору Јасеновац,7000 у логору Сисак у у јамама само на Кордуну:6677 дјечака и дјевојчица.

     Дани у  годинама 1941-1945.били су стравични и крвави.Никада толико суза,хајки,патњи и људске невине крви по долинама и брежуљцима,мразу,снијегу,вијавици и  леду.Они који случајем преживјеше,уткаше у психу тешке успомене,урезаше доживотне бразде и сјећања.

     То вријеме ће се вјечно памтити када су мајке и баке носиле у наручју тек рођену дјецу,остављале их у спиљама,шупљим буквама,у дубоким долинама,кањонима рјека и са звјерима лежај дјелиле,а од звјери у људској сподоби спашавале своје и своје дјеце голе животе.

     То вријеме ће се вјечно памтити по злим домишљајима да се истријеби цијели један народ.

     Наука је још увијек остала дужна да расвијетли и објасни одакле и из којих бестијалних претинаца и склопова људске подсвијести потичу начини мучења и злочиначка пракса примјењена против српског народа у Другом свјетском рату.

     Тко је могао у Српској православној  цркви у Садиловцу,на Кордуну,31.јула 1942 године,поклати 422 сељака међу којима и 149 дјеце у доби до 13.године живота? Донијети сламу,полити бензином и спалити поклану,често још живу дјецу с родитељима,браћом и сестрама у хришћанској светињи-цркви.А колико их је поклано и спаљено у властитим домовима! 

     Тко је осмислио мртво коло у Машвини,н планини кордунског брда(изнад Раковице Слуњ),

када су 21.јула 1942.године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила,па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака,од 5 до 7 година,скинуле голе,дјевојчице положили на леђе у круг,спојили им руке,а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!

     Масакрирани су невини,дјеца уз родитеље,браћа уз сестре,унуци уз дједове и баке.Смрт их је сјединила заувијек.

     Када данас читамо ова свједочанства преживјелих и недокланих,не осјећамо вријеме далеког,већ вријеме близог и свјеже крвавог постојања  Независне Државе Хрватске.Зато ће и сви они који  било када буду читали ове трагичне исповијести ускрслих из мртвих,који у себи до краја исцрпљенима смогоше још снаге и побјегоше са стратишта или се извукоше израњавани,искасапљени и крвави из вјечне таме бездануша,имати пред очима сталну димензију неуништивости људског рода.

     Садржај ове књиге не предствља теоретско образлагање геноцида већ искључиво износи чињенице о томе како је и под којим околностима  се геноцид од 1941.до 1945.године у Независној Држави Хрватској проводио.

     Наука о језику,ни након 63 године од почињених злодјела,још није пронашла ни приближно примјерене ријечи којима би се могао изразити ступањ нечовјечности и монструозности извршених злочина у току постојања Независне Државе Хрватске,1941-1945.

     Ипак дубоко сам увјерен да ће доћи вријеме када ће се моћи разјаснити како су ови злочини настали,како су организирано припремани,како законима озакоњени и масовно провођени.Вјерујем да ће хисторијска наука разјаснити прву и свеукупну истину ових стравичних злочина почињених над стотинама хиљада мушкараца,жена и тек рођене дјеце у намјери уништења цијелог једног народа.

     Садржајем ове књиге нисам имао намјеру оптужити било кога за извршене злочине.Хтио сам само да се и овако придружим невиним жртвама,мајкама,очевима,бакама,дједовима и свим тим жртвама,неиживљеним дјечацима и дјевојчицама из времена мога тужног дјетињства од 1941.до 1945.године.

     "...јер жртве и њене муке у растајању са животом траже о томе истину..."

                                                                                        Ђуро Затезало