Приредио Дражен Стјепановић
Шокантни искази свједока Томислава Орешковића о недјелима припадника ХДП-а над заробљеним војницима и цивилима:
Случај Ђуре Рајчевића, трговца из мјеста Дивосело, и још једног његовог колеге показује колико се опасности сакрива суграђана побједника. Њих двојицу су свезали за ражањ, сваког посебно, наложили ватру и људе живе пекли у госпићкој касарни у част побједе. За такав поступак одговорни су Тихомир Орешковић, Мирко Норац, Милан Ћанић «Бицо» као и главни људи на нивоу војне одговорности, а налазили су се у то вријеме у касарни међу окупљенима око ватре. Није потребно описивати муке и болове које су ти људи поднијели док нису издахнули, јер сватко тко се један пут опекао на ватри има предоџбу какву бол то изазива.
Надаље, било је случајева када су људи «покупљени» с улице. Намјера ми је описати случај Милана Павлице. Исти се почетком ратних збивања с мајком и сестром склонио у Ријеку изван зоне ратних дјеловања. Колико се могу сјетити, концем октобра или почетком новембра 1991. год. исти је дошао у Госпић и намјеравао се прикључити ЗНГ-у. Особно сам га познавао, а и мом радном колеги Жељку Жигићу. Обитељ Павлица оставила је свој особни аутомобил марке «Волксwаген» тип «Буба» на чување. У наведено вријеме Милана Павлицу видио сам из тог аутомобила док ме Жељко Цанић возио из Каниске улице у зграду ПУ у центру града. Након неколико дана криминалистичка служба ПУ Госпић обавијештена је да је Миан Павлица пронађен убијен у Обрадовић Вароши (ради се дијелу града Госпића који је потпуно у октобру 1991. год. порушен, а настањивали су га 90% грађани српске народности). Обављен је увиђај, али се од пуког констатирања случаја даље није ништа подузело…
Жртве су пљачкане, одузета им је особна документација, тако да се нису могле брзо идентифицирати, осим у једном случају којег ћу касније описати гдје су починили погрешку. Тијела убијених који су убијани у предјелу Башке Оштарије, Брезово поље према Кланцу, Перушић, Обрадовић Варош, бацана су у јаму звана «Шарена Јама» до које води пут из села Тиновац кроз шуму према Башким Оштаријама, дио је остављен на Башким Оштаријама у једној шкарпи, али су касније кости премјештене негдје другдје. Милан Левар рекао ми је да су један дио убијених одвезли цистернама у Жељезару Сисак у Сиску и да су тамо спаљена, а да су један дио убијених појеле свиње на затворској економији Окружног затвора Госпић. Надаље, један дио убијених покопан је у предјелу Брезово Поље. И откопавању те гробнице особно сам присуствовао. И тај догађај намјеравам потанко описати, али прије тога желим казати да похапшени Срби нису убијани само ватреним оружјем, него крамповима, лопатама, дављени жицом и премлаћивани до смрти, а по њеним убојствима постоји видео документација.
Два тједна прије смрти Милана Левара ступио сам са истим у контакт телефоном те ми је исти у разговору рекао да је успио пронаћи још два нова гробља за које још нитко не зна, али због страха да нам се разговор прислушкује није ми рекао локацију истих…
Монструозности, као што је на примјер било убијање властитог народа на локалитету «Липова Глава», јер нема никакве логике да су их убили Срби, јер да су српске трупе упале у село не би било само седмеро убијених. Чудна је околност да је истрага прекинута, односно, није се пуно учинило да се случај расвијетли. (Акције) су биле помно испланиране. Дакле, нетко тко је хтио етнички чисто подручје, за стварање својих мрачних порива и идеја поставио је Тихомира Орешковића да организира и проведе те идеје. (Радило се оживљавање идеје усташтва из Другог свјетског рата и стварање независне државе Лике).
Тек поткрај 1991. год. бива Тихомир Орешковић ухапшен, али након саслушања је пуштен, добива чин пуковника и радно мјесто у Министарству обране у Одјелу за специјални рат. Исто тако бива ухапшено десетак припадника војне полиције, исто су као и Орешковић били саслушавани у Загребу, али су након тога пуштени и по доласку у Госпић настављају са својим дотадашњим пословима, а касније сви након тога бивају унапријеђени.
Преузето са хрватског портала Тједно
Шокантни искази свједока Томислава Орешковића о недјелима припадника ХДП-а над заробљеним војницима и цивилима:
Случај Ђуре Рајчевића, трговца из мјеста Дивосело, и још једног његовог колеге показује колико се опасности сакрива суграђана побједника. Њих двојицу су свезали за ражањ, сваког посебно, наложили ватру и људе живе пекли у госпићкој касарни у част побједе. За такав поступак одговорни су Тихомир Орешковић, Мирко Норац, Милан Ћанић «Бицо» као и главни људи на нивоу војне одговорности, а налазили су се у то вријеме у касарни међу окупљенима око ватре. Није потребно описивати муке и болове које су ти људи поднијели док нису издахнули, јер сватко тко се један пут опекао на ватри има предоџбу какву бол то изазива.
Надаље, било је случајева када су људи «покупљени» с улице. Намјера ми је описати случај Милана Павлице. Исти се почетком ратних збивања с мајком и сестром склонио у Ријеку изван зоне ратних дјеловања. Колико се могу сјетити, концем октобра или почетком новембра 1991. год. исти је дошао у Госпић и намјеравао се прикључити ЗНГ-у. Особно сам га познавао, а и мом радном колеги Жељку Жигићу. Обитељ Павлица оставила је свој особни аутомобил марке «Волксwаген» тип «Буба» на чување. У наведено вријеме Милана Павлицу видио сам из тог аутомобила док ме Жељко Цанић возио из Каниске улице у зграду ПУ у центру града. Након неколико дана криминалистичка служба ПУ Госпић обавијештена је да је Миан Павлица пронађен убијен у Обрадовић Вароши (ради се дијелу града Госпића који је потпуно у октобру 1991. год. порушен, а настањивали су га 90% грађани српске народности). Обављен је увиђај, али се од пуког констатирања случаја даље није ништа подузело…
Жртве су пљачкане, одузета им је особна документација, тако да се нису могле брзо идентифицирати, осим у једном случају којег ћу касније описати гдје су починили погрешку. Тијела убијених који су убијани у предјелу Башке Оштарије, Брезово поље према Кланцу, Перушић, Обрадовић Варош, бацана су у јаму звана «Шарена Јама» до које води пут из села Тиновац кроз шуму према Башким Оштаријама, дио је остављен на Башким Оштаријама у једној шкарпи, али су касније кости премјештене негдје другдје. Милан Левар рекао ми је да су један дио убијених одвезли цистернама у Жељезару Сисак у Сиску и да су тамо спаљена, а да су један дио убијених појеле свиње на затворској економији Окружног затвора Госпић. Надаље, један дио убијених покопан је у предјелу Брезово Поље. И откопавању те гробнице особно сам присуствовао. И тај догађај намјеравам потанко описати, али прије тога желим казати да похапшени Срби нису убијани само ватреним оружјем, него крамповима, лопатама, дављени жицом и премлаћивани до смрти, а по њеним убојствима постоји видео документација.
Два тједна прије смрти Милана Левара ступио сам са истим у контакт телефоном те ми је исти у разговору рекао да је успио пронаћи још два нова гробља за које још нитко не зна, али због страха да нам се разговор прислушкује није ми рекао локацију истих…
Монструозности, као што је на примјер било убијање властитог народа на локалитету «Липова Глава», јер нема никакве логике да су их убили Срби, јер да су српске трупе упале у село не би било само седмеро убијених. Чудна је околност да је истрага прекинута, односно, није се пуно учинило да се случај расвијетли. (Акције) су биле помно испланиране. Дакле, нетко тко је хтио етнички чисто подручје, за стварање својих мрачних порива и идеја поставио је Тихомира Орешковића да организира и проведе те идеје. (Радило се оживљавање идеје усташтва из Другог свјетског рата и стварање независне државе Лике).
Тек поткрај 1991. год. бива Тихомир Орешковић ухапшен, али након саслушања је пуштен, добива чин пуковника и радно мјесто у Министарству обране у Одјелу за специјални рат. Исто тако бива ухапшено десетак припадника војне полиције, исто су као и Орешковић били саслушавани у Загребу, али су након тога пуштени и по доласку у Госпић настављају са својим дотадашњим пословима, а касније сви након тога бивају унапријеђени.
Преузето са хрватског портала Тједно
Нема коментара:
Постави коментар