Поводом 27. јула - Дана устанка народа СР Хрватске и 4. августа - Дана устанка народа села:
Дивосела, Читлука и Орница, сваке године - прве недјеље августа мјесеца - одржавале су се личке сеоске спортске игре у Дивоселу, под називом „ОКЕ". Назив „ОКЕ" потјечу од мјеста одржавања. То је простор у центру села - заселак Вујновићи односно мјесто великог извора хладне питке воде, званог Оке.
По предањима, назив потјече од два извора, која се ту налазе и извиру, а по свом природном изгледу, подсјећају на „очи у глави" или „оке". Одмах послије Другог свјетског рата, у устаничком и партизан¬ском Дивоселу, за дан 04.08. одржавале су се разне манифестације, у част 04.08.1941, када су Довосељани дигли устанак.
Ентузијасти, као што су били професор Симо Радаковић и Јован Богић, године 1956. и 1957. организирали су, по први пут, такмичење у „старим" спортовима, под присојом испод Дебеле Главице. Такмичења, која су тада изведена, била су: бацање камена с рамена, скок ступе, потезање конопа, коњске трке (јахање без седла) и друге дисциплине. Због струје, воде, борилачких терена, простора за паркирање и дру¬гих услова, омладина Дивосела год. 1965. одлучи, да такмичења убудуће организира на барама на Окама. Од те године, када су та такмичења, по први пут, организирана на Окама, иста прерастају у манифестацију спортског, културног, политичког и туристичког карактера. Првих година били су то сусрети омладине и народа Дивосела и Читлука, да би врло брзо на „ОКЕ" долазили такмичари из цијеле Лике. На тај начин ова манифестација доби шири значај. Године 1974. „ОКЕ" су укључене у програм Слета „Братство-јединство". Од те године, па све до распада СФРЈ-а, на ,,ОКА"-ма учествују чланице Слета „Братство-јединство", и то, градови из Лике: Госпић, Грачац, Оточац, Т. Кореница и Д. Лапац; градови из Бос. Крајине: Бихаћ, Приједор, Бања Лука; из Беле Крајине: Ново Место; те градови са Кордуна и Баније: Карловац и Сисак. Свако мјесто на такмичење на „ОКЕ", слало је по једну екипу, а такмичили су се у слиједећим дисциплинама:
1. Сеоски вишебој (обавезан за све екипе), а обухватао је: - бацање камена с рамена, тежине 9 кг, а најтежи је био од 10,80 кг. Пропозиције су се мјењале, - пењање на стожину од букова дрвета и без вржа, висине 12 мета¬ра, која се претходно (прије такмичења) намазе сланином, а на врх стожине вјешао се пршут, - навлачење конопа (свака екипа имала је 10 чланова), - скок ступе (из мјеста), - гађање зрачном пушком. 2. Дјечји полигон (учествовала дјеца Дивосела и општине Госпић). 3.Повлачење трупца (коњска спрега), а трупац је имао тежину између 2 и 3 м3, који је поклањала Шумарија Госпић. Побједник је онај чији коњ дуже повуче. 3. Гађање глинених голубова (ловци Лике). 4. Турнир у малом ногомету (екипе из Лике). 5. Демонстрација личких чобанских игара (прасичање, клисање, укопавање, ножићање, пирјање, титрање и др.).
Манифестација „ОКЕ" Дивосела одржавала се пуних недјељу дана, а завршна финална такмичења одржавала су се посљедњег (седмог) дана, који је падао у прву недјељу августа мјесеца. Број такмичара и број посјетилаца је из године у годину растао. Знало се у народу рећи да се на „ОКЕ" "сјатило" по' Лике.
Кад је ријеч о побједницима и рекордерима на манифестацији „ОКЕ", свакако треба истаћи чињеницу, да су одређени такмичари по¬бјеђивали у појединим дисциплинама више пута и држали побједничку титулу неколико година узамањице, а неки су побјеђивали и у више дисциплина. Међу њима је апсолутни рекордер у бацању камена с рамена био Милорад Радмановић - „Лугаринов" из Барлета, који је до 1991. живио и радио на Личком Осику (Теслинграду), а касније у Павловцу и Београду. Мило-рад је побјеђивао и у дисциплини - скок ступе, те у навлачењу конопа. Милорад Радмановић био је и остао права личка кршна момчина и легенда у бацању камена с рамена (лички Карл Лујс, како су га звали његови Личани) јер је најтежи камен бацио 12,5 м. По том основу учествовао је у ТВ емисији „Квиз знања - тајанствена личност", особа А, Б или Ц), коју је емитирала РТЗ, као и на такмичењу у Бачком Брестовцу, гдје се сва¬ке године на Петровдан одржава слична манифестација. Побједници у пењању на „клизаву" стожину били су Богдан Лучић „Лева" из екипе Дивосела и Фикрет Исламовић из екипе Бихаћа (ожењен из Плоче, ћерком Илије Миљковића, зв. „Љаљо"). Побједник у скоку ступе у неколико наврата био је Милорад Лазаревић, који је наступао за екипу из Читлука, а скочио је 3,15 м. Побједницима су уручиване златне, сребрне и брончане плакете, признања и медаље, те новчана награда побједнику дисциплине пов¬лачење трупца. Пршут са стожине припадао је неком од побједничке еки¬пе навлачење конопа, чији се члан морао попети на стожину и скинути га (овдје није било важно вријеме и брзина пењања, као код такмичара). Такмичари су били награђени и богатим културно - забавним програмом, у ком је често учествовао и аутор ове књиге. Уз звуке личке тамбурице и пјесме, на све стране ширио се мирис личке јањетине са ражња, личке шљиво¬вице и карловачког пива, коју су на „сваком кораку" припремали го¬спићки угоститељи, а пиће хладили у оближњим изворима и потоцима. Основни значај „ОКА" огледао се кроз сусрете дружења и спорт¬ска надметања свих, а првенствено младих генерација, у циљу надме¬тања и развијања другарства и љубави меду младима и нашим народима у цјелини, без обзира на националну и вјерску припадност. Сто би некад и сад рекао лички народ: „Камо пусте среће, да тако и остаде". Вјероватно сви поштени и добронамјерни људи и данас тако мисле. Многима још и данас стоје дивне слике Дивосела пред очима, а саме „ОКЕ" дубоко се урезаше у душу сваког поштеног Личанина и Крајишника.
Сеоске спортске игре у Лици, а нарочито „ОКЕ" у Дивоселу, заслужују да се до детаља обраде у једној од посебних књига, што треба учинити у што скорије вријеме. Ради сјећања на „ОКЕ" Дивосело, те највеће и најљепше манифе¬стације сеоског спорта у Лици, а у циљу његовања и очувања личких спорто¬ва, неопходно је потребно сличну манифестацију опредјелити у новим сре¬динама, гдје Личани дођоше. Нешто слично организује се годинама на Петровдан у Бачком Брестовцу.
Слађана Баста
Преузето са сајта Моја Лика некад
По предањима, назив потјече од два извора, која се ту налазе и извиру, а по свом природном изгледу, подсјећају на „очи у глави" или „оке". Одмах послије Другог свјетског рата, у устаничком и партизан¬ском Дивоселу, за дан 04.08. одржавале су се разне манифестације, у част 04.08.1941, када су Довосељани дигли устанак.
Ентузијасти, као што су били професор Симо Радаковић и Јован Богић, године 1956. и 1957. организирали су, по први пут, такмичење у „старим" спортовима, под присојом испод Дебеле Главице. Такмичења, која су тада изведена, била су: бацање камена с рамена, скок ступе, потезање конопа, коњске трке (јахање без седла) и друге дисциплине. Због струје, воде, борилачких терена, простора за паркирање и дру¬гих услова, омладина Дивосела год. 1965. одлучи, да такмичења убудуће организира на барама на Окама. Од те године, када су та такмичења, по први пут, организирана на Окама, иста прерастају у манифестацију спортског, културног, политичког и туристичког карактера. Првих година били су то сусрети омладине и народа Дивосела и Читлука, да би врло брзо на „ОКЕ" долазили такмичари из цијеле Лике. На тај начин ова манифестација доби шири значај. Године 1974. „ОКЕ" су укључене у програм Слета „Братство-јединство". Од те године, па све до распада СФРЈ-а, на ,,ОКА"-ма учествују чланице Слета „Братство-јединство", и то, градови из Лике: Госпић, Грачац, Оточац, Т. Кореница и Д. Лапац; градови из Бос. Крајине: Бихаћ, Приједор, Бања Лука; из Беле Крајине: Ново Место; те градови са Кордуна и Баније: Карловац и Сисак. Свако мјесто на такмичење на „ОКЕ", слало је по једну екипу, а такмичили су се у слиједећим дисциплинама:
1. Сеоски вишебој (обавезан за све екипе), а обухватао је: - бацање камена с рамена, тежине 9 кг, а најтежи је био од 10,80 кг. Пропозиције су се мјењале, - пењање на стожину од букова дрвета и без вржа, висине 12 мета¬ра, која се претходно (прије такмичења) намазе сланином, а на врх стожине вјешао се пршут, - навлачење конопа (свака екипа имала је 10 чланова), - скок ступе (из мјеста), - гађање зрачном пушком. 2. Дјечји полигон (учествовала дјеца Дивосела и општине Госпић). 3.Повлачење трупца (коњска спрега), а трупац је имао тежину између 2 и 3 м3, који је поклањала Шумарија Госпић. Побједник је онај чији коњ дуже повуче. 3. Гађање глинених голубова (ловци Лике). 4. Турнир у малом ногомету (екипе из Лике). 5. Демонстрација личких чобанских игара (прасичање, клисање, укопавање, ножићање, пирјање, титрање и др.).
Манифестација „ОКЕ" Дивосела одржавала се пуних недјељу дана, а завршна финална такмичења одржавала су се посљедњег (седмог) дана, који је падао у прву недјељу августа мјесеца. Број такмичара и број посјетилаца је из године у годину растао. Знало се у народу рећи да се на „ОКЕ" "сјатило" по' Лике.
Кад је ријеч о побједницима и рекордерима на манифестацији „ОКЕ", свакако треба истаћи чињеницу, да су одређени такмичари по¬бјеђивали у појединим дисциплинама више пута и држали побједничку титулу неколико година узамањице, а неки су побјеђивали и у више дисциплина. Међу њима је апсолутни рекордер у бацању камена с рамена био Милорад Радмановић - „Лугаринов" из Барлета, који је до 1991. живио и радио на Личком Осику (Теслинграду), а касније у Павловцу и Београду. Мило-рад је побјеђивао и у дисциплини - скок ступе, те у навлачењу конопа. Милорад Радмановић био је и остао права личка кршна момчина и легенда у бацању камена с рамена (лички Карл Лујс, како су га звали његови Личани) јер је најтежи камен бацио 12,5 м. По том основу учествовао је у ТВ емисији „Квиз знања - тајанствена личност", особа А, Б или Ц), коју је емитирала РТЗ, као и на такмичењу у Бачком Брестовцу, гдје се сва¬ке године на Петровдан одржава слична манифестација. Побједници у пењању на „клизаву" стожину били су Богдан Лучић „Лева" из екипе Дивосела и Фикрет Исламовић из екипе Бихаћа (ожењен из Плоче, ћерком Илије Миљковића, зв. „Љаљо"). Побједник у скоку ступе у неколико наврата био је Милорад Лазаревић, који је наступао за екипу из Читлука, а скочио је 3,15 м. Побједницима су уручиване златне, сребрне и брончане плакете, признања и медаље, те новчана награда побједнику дисциплине пов¬лачење трупца. Пршут са стожине припадао је неком од побједничке еки¬пе навлачење конопа, чији се члан морао попети на стожину и скинути га (овдје није било важно вријеме и брзина пењања, као код такмичара). Такмичари су били награђени и богатим културно - забавним програмом, у ком је често учествовао и аутор ове књиге. Уз звуке личке тамбурице и пјесме, на све стране ширио се мирис личке јањетине са ражња, личке шљиво¬вице и карловачког пива, коју су на „сваком кораку" припремали го¬спићки угоститељи, а пиће хладили у оближњим изворима и потоцима. Основни значај „ОКА" огледао се кроз сусрете дружења и спорт¬ска надметања свих, а првенствено младих генерација, у циљу надме¬тања и развијања другарства и љубави меду младима и нашим народима у цјелини, без обзира на националну и вјерску припадност. Сто би некад и сад рекао лички народ: „Камо пусте среће, да тако и остаде". Вјероватно сви поштени и добронамјерни људи и данас тако мисле. Многима још и данас стоје дивне слике Дивосела пред очима, а саме „ОКЕ" дубоко се урезаше у душу сваког поштеног Личанина и Крајишника.
Слађана Баста
Преузето са сајта Моја Лика некад
Нема коментара:
Постави коментар