Дебела главица

Дебела главица (756 м) обрасла понајвише буковом  шумом.Око ње на много мјеста избијају врела и пиштавци.То су врела:Точак,Грубовац,Шегртовац,Бановац,Грабовац,Возник,Корито,Бешлинац,Кљаиновац,Пировиште,Вратолом и Дријенац.На Дебелој  главици има и јама и то: врло дубоки вршељак Пајић,Лисановка,Шаровљевица,Црмушатице.

Ведро Поље

фото Нада Станић

Списак дивосељачких презимена

Басарић,Бјеговић

Вујновић

Гендић

Димић,Драгаш,

Јерковић,Јовић

Катић

Лучић

Матић

Обрадовић

Паић,Плећаш,Почуча,Поткоњак

Радаковић,Радмановић,Рајчевић,Рибар

Станић

Трешњић

Извор Оке

фото-Нада Станић

Надимци Дивосељана

АБСЕР                      Станић

БАБУРИЦА             Јерковић

БАЈА                         Обрадовић

БАКЕТА                   Бјеговић

БИКАН                     Обрадовић

БОСИ                        Поткоњак

БОЦИЋИ                  Бјеговић

БРИНАРИ                Поткоњак

БУРУТ                      Плећаш    

БУЋАН                    Поткоњак

ВАРДЕЦ                  Вујновић

ВУКМАН                 Матић

ГАЏО                       Матић

Православна црква у Дивоселу

Према подацима Митрополије Карловачке 1905. годинде православна црква у Дивоселу саграђена је 1840. године .То је била несолидна грађевина која је одолијевала зубу времена неколико деценија.
Године 1872. црква је обновљена .Израђена је у облику лађе.У документима се спомиње и парохијални храм у Читлуку саграђен 1872. године и парохијални храм у Почитељу саграђен 1725.године.Тада је Дивосело било парохија прве класе .Црква у Дивоселу имала је и парохијални дом,а пароха је плаћала земањска влада 400 круна.
Црква у Дивоселу имала је и своју црквену општину.Предсједник црквене општине у Дивоселу био је Пеко Станић ,а перовођа Стево Обрадовић тзв.Папа Стево Ћурин.
Црква је имала своје имање:ливаде,оранице и гајеве,а приходи са ових имања служили су за одржавање цркве.Новац од прихода чувао се под тзв."тробрављем"(остава са три браве).
Свештеник цркве у Дивоселу био је Јован Богдановић рођен у Грачацу 1842.године.Он је написао књигу "Летопис Дивосела" .
Значај и улога цркве у то вријеме био је велики.Свештеник је у цркви крстио новорођену дјецу,обављао вјенчања,вршио вјерске обреде поводом црквених празника,док је наставу вјеронаука са школском дјецом изводио у основној школи.Вјерске обреде приликом сахране обаваљао је у кући умрлог и пригодом сахране.

Назив Дивосело

Дивосело је једно од млађих насеља у Лици.Дивосељани су постепено населили садашњи простор у чијем се непосредном залеђу налази планина Велебит.То се одигравало у ХV.вијеку када су Турци већ заузели Босну и почели даље продирати у Лику.
Откуд назив Дивосело незна се поуздано,али остала је легенда коју је дјеци у школи испричао сеоски свештеник Илија Вујновић. По његовом причању ,Римљани су једном упали у простор данашњег Дивосела .Дан је био сунчан,небо плаво без иједног облачка ,а Велебит са својом дивљином и зеленилом као насликан.
Када су Римљани угледали овај предио,који је природа обдарила љепотом  вегетације ,они су се одушевили говорећи да је крај "дивинус" ,што на латинском значи "божанствен".Тако је еволуцијом од ријечи "дивинус" настало име Дивосело.

Монографија Дивосела
1527-1945
Дане Рајчевић

Moja baba

‎"Sretne su oci koje te vide!", govorila bi moja baba svaki put kada bi se rumenih obraza, zadihan od zelje, pojavio na pragu nase kuce u selu.
Njen zagrljaj bi umirio vrelinu mojih obraza i ja bih osijecao miris sirove vune pomjesan sa mirisom pite "sirnice" i sa mirisom ljubavi.


I danas kada sklopim oci osjecam istu toplinu babinog krila i zavicaja. Ispod spustenih trepavica, u trenucima snova, maste koja mi nadoknadjuje izgubljen prag i vraca me na poznate livade.
I tako ja cesto sklopim oci, ruke pod glavu pa u Liku! Nakrivim licku kapu i namjestim kicanku pa sa komadom kruva u maloj ruci mene djecaka, projurim sumom do livade na kojoj se pruzim iznemogao od srece.

Фонд: Гојко Матић - Дивосело, Читлук и Орнице

Архив Срба у Хрватској

Архив Срба у РХ својим радом, а кроз архивско градиво као извор повијести, жели приказати положаја Срба на овим просторима, како би то остало на увид и будућим генерацијама.

Захваљујући  доброти појединаца Архив посједује лијепе збирке градива које се стално попуњавају.

Гојко Матић упутио нам је један апел и уступио је Архиву све своје записе и мемоарско градиво о селима Дивоселу, Читлуку и Орницама.

Добивено градиво није само локална повијест, већ из њега добивамо приказ српског постојања и трагедије на овим просторима.

Жељели бисмо му захвалити, поновивши његов апел.

Прије II свјетског рата, Дивосело, Читлук и Орнице била су села у којима су Срби на овим подручјима активно судјеловали и уклапали се у  начин живота. Чинили су једну скупина која је била видљива у свим подручјима. Српска култура и постојање били је присутно на свим пољима рада и стварања, уз чување властитих цркава,

установа и културно-просвјетних друштава.

Мастиље

Жене које су биле мајстори за бојадисање предива и тканине од вуне звали су мастиље.За добијање боје користиле су кору црног јасена,ораха,лист руја...Јелена Плећаш-Сека била је чувена мастиља у Дивоселу.У прољеће,кад крене вегетација,скидала је кору црног јасена коју је користила за производњу боје.Опрема забојадисање се састојала од двиједрвене каце које су биле смјештене непосредно поред огњишта и лимене канте у којој се кувала кора. У зависности од количине вуненог предива у лименој канти се кувала одређена количина јасенове коре.

Лички завет

Кажу да је Лика земља вукова:
опора,непријатна,
сива. Зими северни ветар са

снегом брише траг људи и

животиња, разноси у магли

границу брда и долова – лети,

под ужареним небом, пукотином,

зева црвена земља,

врви камењар змијама, јетко

мирише оштра и ретка трава.
Бранили смо ми своју Лику,
слободу и понос, не само у

„Балван револуцији“, већ

вековима.

cinija, a photo by Nase Oke nase Divoselo on Flickr.

Височица

Visočica, a photo by Nase Oke nase Divoselo on Flickr.

Испод најљепшег врха на Велебиту,испод Височице смјестило се најљепше и најнапедније село у Лици.Да,баш тако се некад писало о Дивоселу.А данас...Посвуда рушевине,згаришта трњем обрасла,бунари затрпани,њиве неоране,само пар обновљених кућица...

ДИВОСЕЛО - ЗЛОЧИНОМ ДО ПУСТОШИ – ЗАПИСИ ИЛИЈЕ ВУЈНОВИЋА

У јесен 2003. година, након 10 година проведених у избјеглиштву упутио сам се из Госпића у Дивосело. На излазу из Госпића, код православног гробља покрај мене се зауставио ауто, чујем позив:
„Илија гдје си се упутио?“.
Приђем, поздравим, али нисам успио да препознам кога сам срео, па кажем:
„Ја никако не могу да те препознам, а ти мене препозна у вожњи“.
"Није ни чудо, нисмо се видјели 13 година, ја сам Мићо Драгаш".
"Ниси се ти пуно промјенио, али ја сам у годинама кад све прекрива тама заборава. Пошао сам у Дивосело, не вјерујем да ћу стићи до остатка моје куће, није ни важно, жеља ми је да видим што успијем".
Доста је далеко, каже Мићо и потпуна пустош изазива разне неугодне мисли, уђи у ауто па ћу те провести кружним путем.

Kако је мој дјед Јанко правио грабље

Мој покојни дјед  Јанко,као и већина мушкараца у Дивоселу,обављао је готово све послове неопходне сеоском домаћинству.Био је колар,столар,тесар,ковач,пчелар... Као дјете волио сам да гледам како кује потковице и поткива кобиле Лису и Брњу...Сам,без ичије помоћи.Али од свега највише ме импресионирало како прави грабље за сјено.Грабље су рађене искључиво од дрвета,без употребе ексера.Понекад,љети,кад је дјед чувао краве,ишао сам с њим.И учио...Дјед би,кад нађе погодну грану за израду зубаца за грабље,грану отсјекао,ставио на најближи трн поред пута и оставио да се суши.Зупце за грабље израђивао је искључиво од суве дреновине.Кад се гране осуше из џепа би извадио нож коричаш,који је сам исковао и насадио на овнујски рог,те вјештим покретима правио зупце.Један по један је стављао у џеп капута...

Извор Оке