Ако се мушкарац оцјењује по плећима и торзу Краљевића Марка и Мрњачевића, онда Николи Рибару у Дивоселу није било равна. Исто тако предњачио је својим начином живота. Осредње домаћинство, без великих ограда и башти за поврће, углавног кромпир, капула и чешњак и две три гредице купуса, било је на леђима куме Соке, његове супруге. Она је гајила нешто перади, двије кравице, прасе са посјек и неколико овчица. Да, имали су и једног коња, кога су парили са комшијином кобилом и утезали у кола…
Кум Никола, најближи пријатељ и комшија мом оцу Јови, који је рано отишао ради крува да ради у Канади, био је страствени ловац. Сјећам се његових двоцјевки. Мој ћаћа је такође имао двоцјевку…
Никола Рибар је нашем оцу крстио сва три сина, и старао се за нас кад му је ловачки другар отишао у Канаду, на рад…
Углед ловочувара, наш кум Никола Рибар, имао је све до краја свог трагичног живота. Имућни Госпићки трговци, Дукић, Тркуља, Максимовићи и Станићи, веома су га цијенили и чашћавали. Знали су да Рибар може да потегне…
Ако не другим данима у недјељи, петак је био термин кад је Никола Рибар обилазио "плацу", значи пијацу у Госпићу, али и неколике биртије. Мало поднапит, свратио је у хотел „Лику“, где нису свраћали ратари. Њима је била дража биртија код Госе, Пајчине, или Кекића… То су држали Срби.
У ресторану хотела „Лика“, Никола је назвао „добар дан“ господи за столом, са пићем испред њих. Било је то чувено пашко црно… Била су то госпићка господа, виђенији Хрвати. Никола им је смркао лица…
Горопадни ловочувар је пришао столу, псујући изненађеној господи мајку "крањску", то јест католичку, попишао им се на сто и мрмљајући неке псовке, изишао.
Брзо се прочуло шта је Рибарчина починила, стигли су жандари, али Никола је већ био умакао пут куће к Јасиковцу, чувеној боровој шуми поред гробља. У сутон, неко је примјетио да на улазу у Јасиковац лежи мртав човјек.
Препознали су Рибара…
Када су га преврнули, видјели су да је жив, али без свјести. Таквог су га, на једвите јаде стрпали у сеоске таљиге и пребацили у болницу.
Доктор Петар Зец, хирург и сенатор Краљевине СХС-а, одмах га је оперисао. Из самог срца извадио му је куглу, којом му је онај „запишани“ тим Хрвата у хотелу Лика платио мило за драго.
Никола Рибар, мој крштени кум, опоравио се и наставио да живи свој живот, наравно и са посјетама, Госпићу. Жандарми су га чували, и претећи хрватским усташоидним Госпићанима, стављали до знања шта им се може догодити ако се лате оружја на Рибара.
Априла 1941., Госпић постаје један од главних усташких градова и пунктова, које треба „обрадити“, значи очистити од влашке, читај српске гамади. Никола Рибар је на списку под бројем 1. Тај се више неће шетати Госпићем, јер су га усташе осудиле на смрт.
И заиста, камион италијанских фашистичких војника, са неколицином усташа из Госпића, стиже пред кућу Николе Рибара која се налазила пред раскршћем за Читлук.
У шумарку изнад куће, сједили смо мој кум Рибар, комшија Миле Јовић и ја.
Рибарова кућа је за час била опкољена, упали су унутра, претраживали и питали за домаћина. Кума Сокуна, претрнула од страха, знајући да траже ловочувара, објашњава да јој је муж отишао вјероватно до мајке код Басарића, тамо код школе… Усташе се издиру и хватају за пушке, говорећи: казуј Сокуна, гдје се крије Никола!? Казуј, јер ћемо вас све мушкетати на лицу мјеста, и кућу запалити.
Ми у шумарку, све то посматрамо и чујемо. Никола се подиже и рече: Идем кући, да ми жену не бантују и не муче зликовци. Траже мене…
Миле Јовић и ја, гледамо како га ухватише, смоташе, свезаше и убацише у камион. Италијански шофер пали мотор и креће цестом ка Госпићу, где се чека ПРВИ УХАПШЕНИ на списку за ликвидацију.
Пред сваком кућом, на цести Дивосело - Госпић, камион са усташама застаје, испуца се по неколико рафала у вис, ликовањем вријеђају Рибара, ударају и говоре шта га чека за све оно што им је пријетио и чинио у Госпићу. Платићеш слуго великосрпске господе у Госпићу. платићеш…
Рибару су чупали бркове, не тако велике, али лијепе и његоване. Никола био љепотан, мушкарац и кицош, али сада му је лице било посве окрвављено. Мучења су настављана засјецањем ушију, носа, лица и млаћењем кундацима.
На цести код Мусића, на излазу из Дивосела према Госпићу, Рибар се тргао и искочио из камиона, као звер, да га више не муче. Чим је пао поред цесте, већ је био изрешетан мецима и тако остављен, већ практично без живота, да га сахранимо.
Био је то за нас страшан догађај, знак Дивосељанима шта их чека од нове усташке власти Независне државе Хрватске.
Послије хапшења и ликвидирања Рибара, у Дивоселу су ликвидирани Боја, Пејо, Госо… А онда убијани Баста, Вујновић и редом сви виђенији Срби из села. Погубљени су у оближњим шумарцима, борјима, а највише на Јадовну.
У Јадовну је нашло смрт преко 70 Дивосељана. Међу њима је био и мој брат Никола стар 20 година, ухапшен са групом косаца, њих деветорицом, на Кекићевим косаницама у Липама. Ту су их усташки омладинци похапсили, послали у "Герикт", сабирни пункт у Госпићу, па одатле одвели на Јадовно….
Нема коментара:
Постави коментар