ЈЕВРОПА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

Аутор драме : Душан Ђаковић
Извод из првог од  два чина.
...
ЗАМЕШАТЕЉ : -Еро...па,шта тражите од нас...?
ДЕМОКРАТОР : -Да закопамо ратне сјекире,спакујемо кофере.Ви путујете сутра,ми за који дан у Јевропу.
ЗАМЕШАТЕЉ : - Вид' бенца,сад личи на мог савјетника.Мисли да је Еуропа крава музара.
ДЕМОКРАТОР :-Кад тамо стигнемо онда ћемо мислити.
ЗАМЕШАТЕЉ :- Па,ми смо вас тужили Међународном суду правде у Хагу за геноцид.
ДЕМОКРАТОР :-Ми смо вас протутужили за геноцид.

Молитва мајке Богородици

Теби се молим,Пресвета,
Свемилостива,Дјево пречиста,
Ти си у утроби љубављу бескрајном
Чувала Спаситеља нашег Христа.

И Твог су сина убили у Твоме оку.

Немам више суза,Мати Света,
Искрвариле су на дну јаме.
Моја је судбина страдалне,клета,
Јер преживех крваве дане
-Читаво село у једном часу.

ЦРКВА У ШИБУЉИНИ ТАМНИЦА И ПОРОДИЛИШТЕ (август 1941)

Топли и сунчани дани средином јула 1941. године, привукли су становнике
Шибуљине пољским радовима на Рујну. Кроз напоран рад као да су
заборавили на болне априлске дане. Привидно је владало неко затишје у цијелом
Подгорју. Сваког дана пристизале су радосне и узбудљиве вјести о развоју
народног устанка широм земље. Са нарочитим задовољством праћени су
догађаји у непосредном сусједству, у Лици.
Изненада је настала велика узбуна доласком Павице Парић из Пакленице у
Шибуљину. Она је била родом из Шибуљине, а удата у Пакленици за Мијата
Парића, напредног и честитог хрватског родољуба. Он је упутио своју жену са
веома неугодном поруком. Случајно је сазнао за тајне припреме усташа у
Стариграду да изврше покољ над цјелокупним становништвом Шибуљине, не
штедећи ни дјецу у колевци.

"ОВО ЈЕ СРПСКО СЕЛО,СВЕ КОЉИТЕ..."

Лички Читлук-Пумпа(преузето с flickr.com)

Ја и син спавали смо у кући. Било је око 6 сати када је прва граната пала на једну кућу која је одмах планула. Зовнула сам сина да дође к мени. Рекао ми је: “Мама, никуд одавде нећемо бјежати јер падају гранате”. (…)

Чула сам усташу како иде око куће. Доша је на прозор и видио ме унутра. Отворио је бомбу и убацио је у кућу. Када је видио да је експлодирала устао је и погледао јели ме убила. Иако сам била само рањена, чинила сам се мртва. Прошао је иза куће и опалио рафал. (…)

Први напад на Дивосело

     Ништа није давало ни наслутити да тај јесењи дан 16.новембра 1991.г. неће бити као и други обични јесењи-мада су линије повучене и живјело се  ни -у рату ни у миру.
Иако је моја кућа на Раскрижју од куће мог таста,Богде Бајина и таште Савке,под Точком-била удаљена мање од километра,ноћ уочи тог дана  жена Мица и ја преноћили смо код њих.Планирали смо ујутро клати прасе.Кад сам устао, Богде рече да данас нећемо клати прасе,јер киша од 6 сати непрекидно пада.Савка је спремила доручак-пршуту и јаја.У то време дотрчи снаја  Исе Ћејина-Анка и каже  "Ето усташа-тенковима од Госпића!".

Посмртни остаци Милунке Савић похрањени у Алеју великана

     Знате ли ,на крају,ко је још стајао наспрам вашега Броза,ко га је на Дрини гледао преко ороза:Милунка Савић!Е,сад ко је Милунка Савић? Рођена је,замислите,не у Бечу или где већ него у Копривници код Рашке.

     На позив за рат против турске 1912.г. у Србији се преко ноћи пријавило више од 26000добровољаца.Међу њимa се тад нашла и млада сеоска девојка Милунка Савић кћер Раденка и Милице.Знајући да се жене не примају у војску Милунка је прибегла лукавству:скратила је косу,обукла братовљево одело,стегла груди пртеним увијачем и под именом Милун се пријављује војној команди.

Наша елегија

Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе.
У небо диже нас
презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све зведе са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
Да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе
цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ничега жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.

Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.

Милош Црњански

НА ИЗГОРЈЕЛИМ ЛЕШЕВИМА БИЛИ СУ УОЧЉИВИ ЗНАЦИ ЗАЖИВОТНОГ ДОСПЕВАЊА У ПЛАМЕН

Приказ крвавог личког септембра 1993. године не би био потпун ако се изостави макар основна напомена о резултатима судскомедицинске обраде последица хрватске агресије на овом подручју. Основни посао екипе која је обављала судскомедицинску обраду био је идентификација мртвих тела бораца и цивилног становништва.

О ВЕЛЕБИТСКОЈ "ДОЛИНИ СМРТИ"

Чујмо стога Драгу Свјетличића -бријача из Добоја-што каже о Велебитској "долини смрти" :
"Казнионца у Госпићу била је сабирна станица за оне Србе из Хрватске,који су од месних власти били одређени за Велебит.За време мога боравка у овој казнионици,од како сам 9.августа доведен,па до 25.августа 1941.године,формиран је свакога дана у казнионичком дворишту по један транспорт за Велебит.Сваки пут је у транспорту било од 800 до 1200 људи.