"ОВО ЈЕ СРПСКО СЕЛО,СВЕ КОЉИТЕ..."

Лички Читлук-Пумпа(преузето с flickr.com)

Ја и син спавали смо у кући. Било је око 6 сати када је прва граната пала на једну кућу која је одмах планула. Зовнула сам сина да дође к мени. Рекао ми је: “Мама, никуд одавде нећемо бјежати јер падају гранате”. (…)

Чула сам усташу како иде око куће. Доша је на прозор и видио ме унутра. Отворио је бомбу и убацио је у кућу. Када је видио да је експлодирала устао је и погледао јели ме убила. Иако сам била само рањена, чинила сам се мртва. Прошао је иза куће и опалио рафал. (…)
Они су касније пред кућу дошли транспортером и тенком. Убрзо су се макли одатле, али су остала четворица усташа пред вратима. Нису говорили нашим језиком, мислим да су говорили њемачки. Кад су им пришла двојица усташа тражили су од тумача да им преведе. Он им је рекао: “Ово је српско село, све кољите, чак и мачке. Све поубијајте, ништа несмје остати, па ни дјеца”. Дошло их је више са црним маскама, око тридесе њих, можда и више. Кад су се разишли по селу, вјероватно тражити жртве, изашла сам у сусједну просторију видјети јели ми се син вратио. Нисам га нашла. Изашла сам ван из куће да ме не би живу запалили. Ишла сам кроз средину а усташе су биле с обје моје стране. Пузала сам четвороношке кроз живицу. Код једне густе живице сам превила рану и ту остала цјелу ноћ и дан…

 Изјава
ИванкеРајчевић

Преузето из публикације:
  Крвави септембар у Лици - 1993