ЦРКВА У ШИБУЉИНИ ТАМНИЦА И ПОРОДИЛИШТЕ (август 1941)

Топли и сунчани дани средином јула 1941. године, привукли су становнике
Шибуљине пољским радовима на Рујну. Кроз напоран рад као да су
заборавили на болне априлске дане. Привидно је владало неко затишје у цијелом
Подгорју. Сваког дана пристизале су радосне и узбудљиве вјести о развоју
народног устанка широм земље. Са нарочитим задовољством праћени су
догађаји у непосредном сусједству, у Лици.
Изненада је настала велика узбуна доласком Павице Парић из Пакленице у
Шибуљину. Она је била родом из Шибуљине, а удата у Пакленици за Мијата
Парића, напредног и честитог хрватског родољуба. Он је упутио своју жену са
веома неугодном поруком. Случајно је сазнао за тајне припреме усташа у
Стариграду да изврше покољ над цјелокупним становништвом Шибуљине, не
штедећи ни дјецу у колевци.
Сва усплахирена и узнемирена Павица је дотрчала у
суботу ујутро, 26. јула. По Рујну се вјест брзо преносила из колибе у колибу.
Једни су одмах потрчали, као и раније, да обезбједе барку Јована Штрбе или
неки мањи чамац, чиме би се пребацили преко мора у Котаре. Други су
одмах покупили најнужније ствари и кренули према Обровцу. Настала је
паника. Нису могли вјеровати, после свега и после толиких обећања, да ће
овога пута без икаквог разлога убијати жене и дјецу. Неки су вјеровали да
италијанске посаде то неће дозволити. Узалуд се Павлица клела тврдећи да је
лично Чавић Марко кренуо у Сењ да тражи појачање, како би могао да се
похапси сав свијет у Шибуљини и на Рујну.
Овога пута, шибуљчанима ће се неодлучност горко осветити. Нису још
добро познавали усташку свирепост и италијанску подлост. Павица Парић је
говорила истину. Њена пожртвована и благовремена интервенција некима је
спасила животе. Они који јој нису вјеровали, увјериће се после неколико дана,
али ће тада бити касно.
Користећи народни устанак у Хрватској као повод, усташки главари поново
су журно засједали, али, овога пута у Стариграду. Окупили су се најокорелији
злочинци: Девчић Стјепан, Чавић Марко, Чавић Кузман, Газић Јуза (Сушило),
Јовић Анте, Матак Шиме, Миловац Иван (Гаган), Његован Лука, Његован
Јосо, Његован Шиме, Сјауш Миле (Анин), Сјауш Никола, Сјауш Иве, Сјауш
Ловрица и Трошељ Јозо (Зрнин).
На овом тајном састанку присутни су били упознати са коначном
одлуком да се изненада похапси сво становништво Шибуљине и ликвидира, не
штедећи ни дјецу у колевкама. Више се не може чекати да се још неко намами
и врати из избјеглиштва. "Што је, ту је. Има их доста!", ре~ч неко од присутних.
Да би брзо и потпуно остварили своју паклену замисао, било је договорено
да се хапшење у Шибуљини изврши изненада и без претходне опомене или
позива. Чавић је изнео свој план да се ноћу изађе на Рујно и заузму бусије,
а чим сване, да се одмах приступи хапшењу и заплијени имовине. Формиране
су групе које ће затворити обруч око Рујна и Шибуљине.
Групи усташа под Сјауш Милом, наређено је да затвори обруч са западне
стране. Усташка група на челу са Чавић Марком имала је задатак да затвори
обруч са источне стране, из правца Стариграда. Скренута је пажња да се добро
затворе сви планински прелази куда би неко покушао да бјежи према мору.
Заплијењено благо имало се подјелити на два дјела и одагнати у Крушчицу и
Стариград.Остало је још да се потражи помоћ у људству од усташког табора у Сењу.
Бојали су се да се сами појаве пред масом сељака која би могла пружити
отпор. Хтјели су се осигурати да им овог пута плен не измакне из руку.
Одлучено је да Сјауш Никола оде у Сењ и доведе потребно појачање.
Остало је, ипак, неријешено питање, и то главно, гдје ће се и како ликвидирати
 толику број људи након хапшења. Одвођење у Јадовно више није
долазило у обзир, јер је логор иначе био пренатрпан жртвама које су доводили
са свих страна. Одлука ће зависити и од сагласности главног усташког стожера у
Госпићу. Због тога су одлучили да сво похапшено становништво доведу у
Шибуљину и затворе у цркву.

     Православна црква Светог Архангела Михаила у центру Шибуљине, подигнута

1865. године.

Из Госпића је Чавићу стигло наређење да се похапшени становници из
цркве у Шибуљини имају пребацити брацером на оток Паг у усташки
концентрациони логор Слано. Брацера је била власништво Сладе и Пере Зупчића
из увале Обичај код Лисарице. Када је коначно одређено и губилиште, донета
је одлука да се хапшење изврши у суботу, рано у зору 2. августа.
Усташе нису чекале да сване, бојећи се да им плен не измакне. Усташке
засједе око Стариграда ухватиле су неколико људи и бјегу према Обровцу, па
се закључило да је становништво узнемирено и да наслућује несрећу. Била је
спарна ноћ, осветљена мјесечином. Чим су затвориле обруч, усташе су почеле
упадати у сеоске колибе, као побеснеле звијери. Захваљујући кукњави и
повицима који су се надалеко разлијегали планином, сељацима из удаљенијих
станова успјело је да изађу непримећено из кућа и да се сакрију у крашке
шкрапе, а затим да побјегну у правцу Обровца. Међу овима били су Пољак
Јован са женом Јеком, Штрбо Аница, Маринковић Раде са ћерком Даринком
и унуком Радојком, Пољак Марко са ћерком, Бабац Паве, Бабац Марко и
Бабац Ј. Милица.
У метежу који је наступио уз море, на једном импровизованом сплаву
којег је на брзину израдио, Иван Аџић је успјео да пређе преко Подгорског
канала. Пољак Марко, Миле Штрбо, Милентије Лукић и Маринковић Д. Владо,
препливали су Канал широк око 6 километара, уз помоћ једног дрвета.
Тривуну Пољаку срећа није била наклоњена. Одлучио је да пливањем
побјегне у Ражанац. И поред великих напора непрекидно пливајући пуна два
сата, није успјео. Опазио га је са обале усташа Анте Јовић. Тривун је ухваћен
и спроведен са осталим сељацима у цркву.
У покушају бекства према Обровцу, ухваћени су из засједе: Маринковић
Р. Филип са ћерком Даринком и унуком од 4 године, Маринковић Божица,
Маринковић Л. Никола, Маринковић Стоја, Пољак Љубица са ћерком
Божицом, Пољак Дмитар са ћерком Драгицом и сином Ђорђем од три године.
Стражарно су спроведени у Шибуљину и затворени у цркву.
У покушајима бекства, поред становника Шибуљине, није успјела да се
спасе и једна већа група људи из села Дивосело у Лици, која је кренула према
Обровцу. Око 30 људи, жена и дјеце наишла је на усташку засједу у близини
Пакленице. Међу њима била је и млада сеоска учитељица Љубица Лучић, која
је била у деветом мјесецу трудноће. Стражарно су спроведени у Шибуљину и
затворени у цркву.
У Шибуљину су сви стигли око подне. Био је лијеп, сунчан дан.
Сви затвореници закључани су у сеоску цркву Светог Архангела Михаила
која више личи на капелу и нема више од 20 квадратних метара површине. Па
ипак, усташе су у њу сабиле преко стотину душа. Било је тесно и загушљиво.
Дјеца су одмах стала тражити да врше нужду. Стражари им нису давали да изађу
напоље, а старији су се снебивали да прекрше уобичајене црквене норме. Но,
били су ипак принуђени да одреде један кутак у цркви за вршење нужде.
Готово сви су у цркви стајали, јер скоро да није било мјеста ни за сједење.
Усташе су испекле јагањце, јер је плен био богат, а вино је стигло из
Крушчице, па су у хладу иза попове куће лешкариле и пјевале разне поспрдне
пјесме на рачун затворених сељака у цркви. Пред вече стали су одабирати и
изводити, онако пијани, младе жене и одводити иза цркве у околне празне куће
ради силовања. До касно у ноћ трајала је цика, вика јадних жена и пјесме
пијаних усташа. У цркви је владала гробна тишина.
Сутрадан, у недјељу 3. августа, усташе су наставиле са пјевањем и
вређањем на рачун празника цркве. Нарочито се у томе истицао усташа Јосо
Трошељ. Он је улазио у цркву и ножем секао црквене барјаке и псујући
пљувао црквене иконе. Али, када је ошамарио Божу Маринковића, овај је
јаросно скочио на Трошеља и бацио га на под. Остали скочише преклињући Божу
да га не убије, вјерујући још увјек да ће им животи бити поштеђени. Трошељ је
одмах позвао Милу Сјауша и стражаре да изведу Маринковића из цркве.
Напољу су се чули тупи ударци коца, вика и псовка. После пола часа унесоше
Божу свог у крви. Био је у несвестици. Сломљена му је била вилица и десна
рука. Када су га повратили није могао да говори, само је јечао од јаких
болова.
Од узбуђења и од страха, учитељица Љубица је побацила новорођенче
које одмах прихватише жене и мајке. Завише дјете парајући дјелове својих
скромних хаљина. Новорођенче у почетку није плакало, али сутрадан, гладно и
неопрано, непрекидно је вриштало. Љубица је, такође, непрекидно викала да је
пусте са дјететом. То је све затворене у цркви до те мјере узбудило да су
усташе биле приморане да изведу мајку и дјете.
У понедељак, 4. августа, мајку и дјете су укрцали у један каић и одвезли
према Стариграду. Изгледало је као да ће их тамо стварно и одвести. Међутим,
када су усташе стигле испод Свете Тројице, до гробља у Шибуљини, искрцаше
мајку и дјете и одведоше у гробљанску капелицу. Мајци испалише револверски
метак у главу, а дјете убише ударцима кундака. Иако је Љубица још давала
знаке живота, журећи, усташе подигоше камену плочу најближег гроба испред
капелице и унутра бацише Љубицу и дјете. Дуго су се чули јецаји живо
сахрањене жене. Смртно рањена, није имала снаге да подгне тешку камену
плочу свог гроба. Послије рата нађено је њено тјело у таквом положају са
испруженим рукама и главом према отвору гроба, као да је тражила помоћ и
спас прије него што је издахнула.
Да би колико толико умирили затворенике у цркви, дадоше им нешто барених
кромпира без соли. Били су то први залогаји хране од суботе ујутро. Било је
доста света који је из околних мјеста долазио да се својим очима увјери у
истинитост овог злочина. Молили су усташе да им дозволе да затвореницима дају
храну, да им припусте барем дјецу, али све је било узалуд. Нису помогле ни
интервенције католичких свештеника из сусједних мјеста. Дон Ловре Дражић из
Крушчице и дон Анте Хаџић из Стариграда (касније учесник у
народноослободилачком покрету), молили су да се похапшени становници
Шибуљине пусте из затвора.
На дан уочи одласка из Шибуљине, око подне усташе су изненада у цркву
увеле још једног затвореника, Тодора А. Бабца који се сам пријавио да га
споје са женом Смиљом, малољетним сином Ђуром и тек рођеним
Душаном, оцем, двојицом браће и сестром, који су већ били у цркви. Ово
племенито пожртвовање и оданост породици по цену властитог живота, заиста
представља редак пример. У цркви ће заједно провести посљедњу ноћ пред
одлазак на оток Паг.
Сљедећег дана ујутро био је готов некакав списак који је требао да
завара и умири затворене људе, да повјерују како ће отићи негде на рад и да
ће им животи бити поштеђени. У том списку, поред имена ухапшених становника
Дивосела, било је 84 особе из Шибуљине: 43 мушкарца и 41 жена, од тога 18
деце између 1 и 17 година старости.
До посљедњег тренутка чињени су покуаји да се заточеницима спасу
животи. Бројни чланови њихових породица, мјештани села, као и многи родољуби
из околних мјеста енергично су се залагали молбама и протестима код
италијанских војних и цивилних власти, али све је било узалуд. Сви конци власти
налазили су се у рукама ратног злочинца Ђузепа Бастијанинија, замјеника
Мусолинија у високој фашистичкој хијерархији, који се од јуна мјесеца 1941.
године, налазио на положају Гувернера Далмације, са сједиштем у Задру. Он
је спроводио фашистичку политику у потпуној сагласности са усташким терором и
злочинима.

Бабац  М. Павле

Преузето из књиге Велебитско Подгорје (1941-1945)