понедељак, 11. новембар 2013.

Посмртни остаци Милунке Савић похрањени у Алеју великана

     Знате ли ,на крају,ко је још стајао наспрам вашега Броза,ко га је на Дрини гледао преко ороза:Милунка Савић!Е,сад ко је Милунка Савић? Рођена је,замислите,не у Бечу или где већ него у Копривници код Рашке.
     На позив за рат против турске 1912.г. у Србији се преко ноћи пријавило више од 26000добровољаца.Међу њимa се тад нашла и млада сеоска девојка Милунка Савић кћер Раденка и Милице.Знајући да се жене не примају у војску Милунка је прибегла лукавству:скратила је косу,обукла братовљево одело,стегла груди пртеним увијачем и под именом Милун се пријављује војној команди.

     Одмах је распоређена у састав Дринске дивизије 1. позива у склопу које је учествовала у опсади Скадра и чувеној Брегалничкој битци у којој је добила чин каплара и прву медаљу за храброст.Убрзо се испоставило да „Милун“ има прецизну руку у бацању бомби па је тако постао вођа ударне бомбашке десетине.У једном од својих јуриша  са бомбама у обе рукебио е рањен те је пребачен у позадинску болницу гед је и откривено да је „Милун“ заправо Милунка.Био је то крај њене војничке каријере.Но ,када је у Србији од 15. До 28 јуна 1914. Објављена прва мобилизација у склопу припрема за Први светски рат пријавило се 429597 официра и војника међу којима је била и Милунка .Одмах је одбијена што ју је наљутило п се истог дана нашла у штабу генерала Степе степановића који,након што ју је ћутке саслушо,изговориосамо једну једину реч „Кући“! Кући би отишли други али не и Милунка која се из истих стопа упутила у Крагујевац,у штаб начелника Врховне команде војводе Радомира Путника.О том сусрету антоније Ђурић у својој књизи „Солунци говоре“ пише :
-Ја сам Милунка Савић,каплар српске војске,хоћу свој ратни распоред,господине војводо-рекла је одлучно у једном даху.Искусни ратник,увиђајући да пред собом има младу,али одлучну девојку,благо рече:-Добро,буди болничарка.Штета је да погинеш тако млада.-Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!-Онда дођи сутра па ћемо видети!-рекао је стари ратник,рачунајући да ће се млада девојка предомислити.-остаћу овде и чекати вашу одлуку!-рекла је непомирљиво.На ратном саветовању тог поподнева ,одлучено је да Милунку Савић прими мајор воја Танкосић.
     Распоређена је у 2.пешадијски пук Дринске дивизије у коме проводи скоро цео Први светски рат,сем кратког прекида 1915.године,када је на захтев комаданта Сремског добровољачког одреда деташирана као бомбаш у прве редове обране Београда.
     У својој Дринској дивизији Милунка је убрзо унапређена у чин пешадијског наредника и постављена за командира јуришног вода. С реденицима прекоо груди и бомбама за струком милунка је увек била у првим борбеним редовима па је тако укупно девет пута рањавана:два пута од артиљеријске гранате,шест пута од пушчаног метка и једанпут од бајонета.као тешки рањеник два пута је транспортована у северну африку на лечење.
За исказану храброст и почињене подвиге на бојном пољу Милунка је одликована највећим српским и страним одликовањима : Прву карађорђеву звезду с мачевима стекла је на дрини.другу Карађорђеву звезду је стекл после горничанске битке 1916.Следеће борбе су јој донеле два ордена француске Легије части и француски Ратни крст са златном палмином граном.Она је једина жена на свету која је добила то високо француско признање.Носилац је и руског Георгијевског крста,енглеског Светог Мајкла,златне и сребрне медаље за храброст Милош Обилић,споменице рата 1913,Албанске споменице,Споменице рата за ослобођење и уједињење од 1914-1918.половином 1918.године врховна команда свих савезничких армија издала је писмену похвалу јунаштву српског нареднка Милунке Савић са наређем да се иста прочита у свим јединицама Антанте при чему сва војска мора стајати у ставу мирно!Оваква почаст није укзана ниједном другом војнику нити официру у Првом светском рату.Ниједна друга жена на свету није примила више војних одликовања од Милунке Савић!
     Након што је 11.новембра 1918. Објављен крај Првог светског рата Милунка је одложил своју пушку,скинула реденике и откачила од појаса бомбе-демобилисала сеУдала се за човека кога је волела-Вељка поштанског службеника с  којим је имала кедну кћерку  Милену и  усвојила још троје сирочади:Зорку,Вишњу и Милку.Веома брзо је постала удовица тако да је била приморана да нађе посао како би прехранила себе и школовала децу. Запослила се као чистачица у хипотекарној  банци,а када су французи чули за то из Француске амбасаде у београду стигао је милунки позив да се пресели у Француску и прими њихову војну пензију.Није,наравно,прихватила.када су немци окупирали Београд због свог „језика“ се убрзо нашла у бањичком логору где је била заточена десет месеци.након ослобођења 1945.није,баш као ни 1919.,бил по вољинових  државних власти,а како није могла д живи од цивилне пензије била је приморана да као шездесетгодишњакиња,ратни инвалид и ратни херој чисти једну приватну кафану у Поп Лукиној улици бр.6 у Београду.Још од када је  напустила своје родитеље да би бранила земљу Милунка није имала ни сопствени кров над главом,а држава за коју је ратовала и крварила јој је тек 1972,доделила једнособан стан н Вождовцу.Умрла је годину дана касније- 5.октобра 1973. У 84.години живота.

Ненад Милана Минић

Преузето из књиге :
Ордо Мунди 3 и Србија,земља коју су појели скакавци



Нема коментара: