Ја сам једна из масе избјеглих ратних 1991 -1995.г.,са подручја бивше Републике СР Хрватске ,односно из Републике СрпскеКрајине .
Зовем се Винчић Бранка, род.Верисављевић, у Боројевићима 196о.г .Сада живим у насељу Панонија ,Општина Бачка Топола.
Избјегла сам аугуста 1995.г,.у време тзв.“Олује“,коју су хрватске снаге предузели против Срба у Републици Српској Крајини.Избјегла сам заједно са мужем и двоје малољетне дјеце.Такође у исто време,из мог родног села Боројевићи, избјегао је и мој рођени брат, са нашим оцем и мајком и, до бомбардовања Југославије, боравио са њима у Шапцу. Ускоро је брат са женом и двије дјевојчице , отишао за Америку.
Пре пар година отац је одлазио да обиђе завичај . Нису тражили „обнову“ него су са својим радом и средствима учинили кућу подесном за какву такву употребу. За њим је отишла и мајка , али се је отац убзо разболио и прошле године је умро, па мајка тамо у селу живи сама. Ја је повремено обиђем . Услови живота су скоро никакви . Срба се врло мало вратило и то само страрчад . Хрвати су у Боројевиће и остала српска мјеста населили Хрвате из Пожеге и осталих хрватских мјеста.Ја се тамо осјећам неугодно ,све нека нова лица ,провоцирају , изазивају и иритирају. Ја их не подносим ,али се због мајке суздржавам ,јер она остаје међу њима . Истина, има и њих дивних , али ја њима не вјерујем.
Атмосфера је и прије била мучна .Радила сам у творници обуће у Двору. Јављали смо се једни другима , али смо се чак и за ручком раздвајали.Оптерећења и сјећања из оног рата била се превелика и тешка. На пр., комшија из села је, на очиглед моје баке, која је била трудна са мојом мајком, у селу убио мог дједа.
Муж ми је, прије рата, био шофер радничког аутобуса Жељезаре. У време Републике Српске Крајине, углавном је био у резерви и на положајима . Мучна ситуација је била и у то време.Неслога и надвладавање Бабића и Мартића .Пет пута су били некакви избори.Посебно мучно је било у врјеме затварања границе према Србији.
Непосредно пред „Олују“ осјећала се нека непријатна напетост.У то време сам била пацјент у болници због операције ,незарасле ране . У болници је било свега ,болесних рањених , Срба , муслимана....
Кад је пала одлука о евакуацији (бјежанији) муж ме је са двоје дјеце покупио у Југића и тако кренули.Успут ми се рана отворила па сам у Сводној поново превијена. При доласку у Србију на Рачи избјеглице су углавном упућивали на Косово. Обзиром на моје стање а и муж је препознао свог колегу ,неког Марка,успјели смо да кренемо у овом правцу.
Не знам ни како приспјели смо у Бачку Тополу и смјештени у школу преко пута Катедрале. Директорка школе Јелена чинила је све што је било у њеној могућности да нам олакша положај у том тренутку .Ту у школи смо били краће време ,па смо допремљени овдје на Панонију, гдје смо сви, и дјеца и стари и млади, смјештени у ову салу, у којој вам ја сад причам своју животну причу, као колективни смјештај –центар .То нам је било смјестиште седам година.
Ја сам се успјела запослити у Бачкој Тополи, у фабрици обуће, и радила до маја ове године. Муж ми није радио двије године ,али захваљујући Директору ППК и он и многи дуги су почели радити ,да би могли издржавати породице. Бар по једно из сваке породице је било запослено. Чак смо, поред школовања дјеце , уз велики труд и залагање,успјели и саградити кућу, овдје у Панонији.Дјеца су успјела завршити средњу школу .Син је наставио очевим стопама -возача ,а ћерка је завршила средњу прехрамбену и запослила се у струци. Нажалост сресови ,шокови ,изузетна напрезања-узели су свој данак. Велики број људи које сам познавала ,врло млади ,чак и млађи од мог мужа, који је био педесет осмо годиште,од педесет седмог до шездесет четвртог ,оболели су и углавном подлегли од рака .Година дана лијечења , кемотерапије, исцрпли су све могуће финансије ,те нисам била у стању помоћи дјеци да наставе школовање , а муж је 2.004.г. подлегао.
За све то време најгоре је било кад нас је полиција и дању и ноћу узнемиравала и „ловала“наше мужеве и браћу да их мобилиоше за ратиште уз претходну „обуку“-малтретирање код Аркана. Многи се нису вратили.
Сада у Панонији што избјеглица што асимилираних избјеглих има највише Банијаца. Има доста Личана,Кордунаша ,из Западне и Источне Славоније.
Милан Почуча
Нема коментара:
Постави коментар