Дјело ове Даме и Хероине, у вртлогу другог свјетског и грађанских ратова у том времену, је толико и такво да и само помињање њеног имена изазива потребу за дубоким наклоном и минутом шутње.
За овако ,грубо и непрецизно, исказано осјећање –надам се да ћете ме разумјети и опростити,јер сам један од најмлађих ,од оних ,чија је судбина и живот ,у буквалном смислу,најнепосредније везана за њено дјело-те не могу бити непристрасан.
Чудним стицајем околности, три фотографије, црно –бјеле ,формата 9x12 цм, које су она и њени сарадници сачинили –доказ су и основа мог самосталног истраживања о том чину.Једна од фотографија представља групу лица за коју сам знао да представља „ослобођене“ из Лоборграда .На другој је скупина дјеце ,настала у Јаски или Јастребарском, у првим данима заточеништва, у јесен 1941.г.,међу којима смо сестра и ја .Одјећа и изглед наш на то несумњиво указују ,посебно ако се упореде са трећом фотографијом. Ова фотографија је истовремено доказ да њена активност није почела крајем 1942.г. како то неки „Загребачки“извори покушавају пласирати као неспорну тезу-после посјете Логору Градишка и покушајем“новчане помоћи“, већ још током 1941.г.. Трећа фотографија је настала у Београду истовремено кад и „скупна фотографија ослобођених“,као последица процјене и сугестије :“Мала ће остати жива ,али мали неће. Сликај га ,да бар имаш успомену“.То су биле рјечи лекара, који су извршили преглед нас“ослобођених“,упућене мојој мајци Јелени. Фотографија-доказ о мом постојању, уз скоро никакву вјероватноћу да ћу преживјети .Навучена кожа на скелет ,уз изражен трбушчић- личи на уплакано дјете.Та фотографија је први и једини пут објављена 19.2 .2.012г,у недељно издању Новосадскх ДНЕНИКА,по насловом Сузе за даму из инсбрука , аутора ДенисКуљиша
Почетни кораци у том истраживању ,поред оскудних усмених казивања наше мајке ,био је препис Изјава датих у комесеријату за избјеглице у Београду априла 1942.г.,њене и Јеле Басарић гимназијалке , до тада такође бивше становнице села Дивосела Опћина Госпић.
Анимирање јавности 2.010 г. и путем штампе довела је до околности да дођем у посјед тих“Спискова“ али и до текста у књизи „Сјећање бораца столачког краја“ из пера непосредних актера саучесника у том догађању-нашег ослобађања из Логора,у којима износе детаље и чењенице ,мени до тада непознате.
Да је то Списак лица са поменуте прве фотографије као неспорно закључио сам из слиједећих премиса:
-одрастао сам уз те фотографије и повремене разговоре о њој и моје мајке али и два лица са те фотографије –сестара Милице и Марије Вујновић зване Никичине (по оцу)из нашег села- да су оне и моја мајка са нама дјецом на тој фотографији и да је она настала по ослобођењу из Логора, у Београду,
читањем имена са тих „Спискова“-на истима се налазе имена свих мени познатих лица ,
-исправка на једном од Спискова са Тешановић на Јерковић Олгица ,уклапа се у Изјаву наше мајке из априла 1942.г. –да више није могла водити бригу о нашем кумчету Јерковић Олгици –заробљену заједно с нама,те да је то преузела једна од жена –Тешановић.
-познавајући природну породицу Олгице Јерковић(и атрополошки)-из личних контаката,уочио сам да су сви женски чланови (било је више сестара) изразитих тамнопутих црта лица .Упоређењем са
ликом дјетета који се налази на горњој десној страни слике несумњиво За потстрекЗсе упоређењем са тим ликовима даде закључити да се ради о припаднику те породице (црте лица,облик и висина чела ,облик и великина и очију и обрва и тд.) тј. о Јерковић Олгици , ћерки нашег кума „Биљешка“и мајке Анице .
-и коначно,по увећању те фотографије ,у средини се распознаје лик жене која у свему одудара од осталих са слике. Упоређењем са објављеним фотографијама Диане Будисављевић–из разних периода њеног живота (црте лица облик и висина чела -, облик и величина очију ,обрве ,углови убрва очију ,носа и усана) као несумњив Закључак се намеће _ на слици је с нама Диана Будисављевић,алиас Марија,окужена лицима чијем је ослобођењу битно допринијела. Сам чин „ослобођења „ није био тренутак већ у процесу ,о чему се даде закључити из текста поменуте књиге . С тим у вези био би и једини али врло битан термински размак –од кретања тог конвоја из Логорграда до 14.липња 1942.г. ког датума у свом „Дневнику“описује своју срећу због „спашавања од сигурне смрти ни кривих ни дужних“.Очито са ваљаним разлогом –успјешним спашавањем сто четрдесет пет лица . Једна једина реченица ,скоро у шифрама о горостасном чину ,уз скромност и достојанство равну хеленским трагичарима.
Годинама рјешавана енигма нашег ослобођења ,на овај начин,добива потпуно објашњење. У међувремену медији дају свој допринос ,па валоризација њеног дјела добива своје облике,давањем њеног имена улицама ,Српска православна Црква и Предсједник Републике Србије –постхумно-одликују ову Хероину.
Мислим да би било претенциозно да ја дајем оцјену њеног дјела.Оно је ,свакако, ако га је уопште могуће упоређивати са нечим ,могуће упоредити једино са најлијепшим дјелима грчеких трагедија и народних предања и епике
И буди једно размишљање о духовној ,моралној, брачној вези са Србином Јулиусом,кад уз толико ризика ,снаге и воље учествује у спашавању анонимних његових сународника , с којима се ,истина без њихове воље,судбина тако жестоко поиграла. Спашавање од сигурне смрти остаје неспорна чињеница.
За незаборав и успомену на оне који су и послије тог“ослобађања“ до стварног ослобођења прошли својеврсну голготу- било би корисно и умјесно претражити архиве те поред ове двије изјаве ,којима ја располажем(и дио садржаја су књиге „Мост у времену“) пронаћи и сакупити остале Изјаве- те их учинити доступним бар историчарима ако не и најширој јавности.Надам се да ће тај изазов неко од, сада, младих прихватити као своју „енигму“.
У то ћу им донекле помоћи објављивањем једног од цитираннних спискова,гдје су означена пребивалиошта прије заточења и објавом Слике из Јаске и Групне из Београда .
Милан Почуча
Нема коментара:
Постави коментар