Докле ће Енглези,Амери и Нијемци мислити да животи оних који су у првом,другом и ко зна ком налету избјегли ЈАМУ,морају силом "демократије"и свих других софистицираних метода ,прије природног краја бити сатјерани и завршити у њој ,да би задовољили своје злочиначке гене.
У вечерњим сатима дана 26.12.2.оо7.г.,на моју избјегличку душу(из оба прошла рата)дошло је нешто мало мелема у облику документарног филма на РТС"КРАЈ -осуђени на прогонствво".Коначно мало истине о великој несрећи народа а нарочито србског.Предуго сам у јавности-ја Србин,дјете логораш, избјеглица у оба рата-био крив што сам жив,што мени намјењено мјесто у ЈАМИ, нисам попунио,што на нечијој ками нисам оставио крвави траг.
Они који се баве јавношћу,усавршили су методе (техничке и друге) да манипулишу људима ,народом- да оно што они не прикажу у медијима ,као да се није ни догодило или се догодило на начин на који они желе да се о том зна.Дуго и прдуго,оно што се дешавало и десило на Балкану,нарочито Србима и о Србима,(као у неком лудом вештичјем огледалу)извртано је ,а свјетло као кроз неке луде отровне призме ,извртало свој спектар-плаво је у зони црвеног,црно у зони бјелог.
Та ирационална ,виртуелна слика није могла обманути само несретнике,који су у неком облику,искусили патњу прогнаника,изгнаника,кланог-недокланог,стрељаног недокрајченог,запаљеног неизгорелог.Истина,често смо били на рубу памети,али не због осталима наметнуте ирационалне слике,већ невјерице да смо могли преживјети.
Рационално размишљање упућује на теоретску немогућност да човјек то може преживјети и зато можда нисмо могли бити увјерљивији у преношењу свог искуства другима.А многи су се (из ко зна из којих све интереса) трудили нам нам пришију епитет непоузданости и претјеривања па и митоманства, до потпуног негирања.Пробије се понекад понека зрака истине, коју нам у свом племенитом срцу, донесу рјетки случајни намјерници мале плејаде великих људи.Они су онај мелем за измождено тјело и измучену душу.
Немуштост финске Патологиње,у вријеме кад је истину требало јавно рећи,да се припремани злочин над србским народом спријечи,да се скине љага и црна слика са србског народа,јесте такође злочин -нечинењем.Слаба је утјеха да из страха није рекла истину.
Пантомима албанског дјечака у кадру филма ,који прати одлазак Игуманије између два Умпрофоровца ,поглед преко рамена и покрет десне руке, с лијева на десно у висини свог врата,јасна је порука о томе којим идеалом и идеологијом ,моралним и васпитним порукама је испуњена његова дјечија "табула раза"-ко су били ти који су у њу уписивали и шта се од њега очекује.
На овим просторима сазреле су генерације које нису имале ,због разних околности, прилике да се сусретну са документима о оном што се ,у истом и горем облику ,дешавало и свим претходним генерацијама Срба .
Дио одговорности лежи дјелимично и на родитељским генерацијама.Инстиктиван осјећај родитељске генерације да оптерећивање трауматичним податцима ,сликама и истинама-није добро за душевни развој младе личности и поштеђивање од тих сазнања ,резултирало је тиме да тако сазрела лица не буду уопште или благовремено едукована,па поводећи се за логиком и разумом не прихватају или тешко прихватају да се то десило,да је то уопште могуће да се деси. Али то такође има за послиједицу и чињеницу да сензибилније личности, у сусрету са огољеном истином,која као гром удари у лице ,у историјски поновљеној ситуацији-изгубе мјеру и мјерила наметнута одгојем , па у намирењу"генерацијских дугова" чине и учине оно што ,што они ккоји намећу "правила игре о рату" по тренутним потребама -кад им како затреба - зову -злочином или херојством,осветом или испуњењем дужности- према тренутним потребама "писаца историје".
Историјски кривци за зла која су учињена ,с друге стране ,кад постигну циљеве,здушно се труде да забашуре кривњу,преу своје крваве руке,навлаче маску невиности,подгријавају полуистине,гурају под тепих,вриште на свако помињање тог времена и њих у њему,улизују се ,подмићују,истурају у први план припаднике свог народа који заиста нису" ни лук јели ни лук мирисали "
да приме на себе јал док се мало дуће губитника не смире.Па опет -Јово наново...
Нисам мазохиста да уживам у мучењу своје и туђе дјеце сликама из "Окупације у 26 слика"Лордана Зафрановића,из читања Ковачићеве "Јаме",гледања документарног филма "Соко филма -ЈАМА" и читања "Магнум цримен-а". Али како се у истом смислу и у врло мало измјењеном облику обнављају државне идеологије ,политике ,у којима је већ искушано убијање,клање,пљачкање ,уништавање и протјериање Срба,онда они који ће рећи ДОСТА -морају се оборужати знањем и свјешћу о себи и другима - да би могли то ДОСТА преточити у реалност.
За сада је реалност"ловање" оних Срба по свијету који су само усудили да не уђу у ЈАМУ и "ловање "оних који су им у томе бар мало помогли- да већ виђена сцена не буде и доживљена.Три дана је трајало "ловање" на бари "Крушковаче" подно Велебита,незакланих и неубијених у првом налету- жена дјеце дједова и баба Срба, око Светог Илије 1941.,на простору ,опет по злу познатог "Медачког џепа"-селу Дивоселу .У ово селу и 1991.г.убијена је Сока Ђуричина старица од 9о г. и Исо Ћеин старац од преко 8о година. Ни једна кућа, ни у овом рату ни у оном, није остала читава .Разлика постоји.Тада нису затрпавали бунаре."Само" су све опљачкали а што нису могли то су запалили- зидине су остале.А у овом рату ,послије оружаних сукоба -детаљно и темељно су их минирали-да није остао ни "камен на камену".Још је једна разлика: Иако су им Амери помогли и били спремни зажмурити за пар дана "лова " и геноцида у акцији"Олуја" а послије мало наружити "несташне" наслиједнике Францетића и Павелића, десило не неочекивано-.Народ (стадом предвиђено за клање) се измакао у избјеглиштво ,што је било толико флустрирајуће за Њофру и спонзоре да су у бјесу из авиона митраљирали избјегличке колоне на територији друге државе-Босне и Херцеговине.Десило се то на "Петровачкој цести"- али сада није било Бранка Ћопића да о томе пером свједочи . На" својој" територији из избјегличких колона извлачили су- по жељи и вољи- несретне избјеглице и "смиривали" камом своје флустрације.
Захвалан материјал за изучавање као свједочанство ,оставио нам је и Јован Бошковић својом књигом"НДХ ДРУГИ ПУТ" Луx ЦРОАТИА. Мада су то релативно тешке теме(самим тим и дјела која се у таквим штивима обрађују) ипак ова Бошковићева књига ,као својеврсни писани документарац,и за нестрпљиву и "површну" младеж ,пружа читаоцу сочну ,јасну документовану рјеч-тим прије што су многе јавне личности нашле своје мјесто у њој.Или боље речено остао је њихов нечасни траг у том времену-докумнетован и овјековјечен за будуће генерације ,на један зрео начин - сублимиран у 45о страница .
Кад ту књигу чита разуман човјек и осјети како кипти анимозношћу према свему што је српско, а нешто познаје реалност, пита се -како им није огавна српска течевина ,имовина,имовинска права ,златнина и готовина отета од Срба. Које лицемјерје.
Ниже се списак ситних душа,сличних кобри пљувачици:Здравко Томац,Горан Милић,Стјепан Ћуић,Јелена Ловрић,Антон Врдољак, Славен Летица,Ланг, Марко Галић, Кухарић,Дретар,Јошко Марушић, Жарко Долинар, чак и несретни Славко Голштајн,Жужул,Тања Торбарина (зв.Гробарина),Габелица и др . Сви очито лијече комплексе које је у њиховој души изазвало људско прихватање из соц .периода ,гдје су без обзира на могући усташки генетски педигре -имали привилегије и развијали се и живјели боље и више него они са "црвеним" педигреом.
Цитирани су "прави"-Туђман и Мерчеп, али и мање познати. Е да би ови мање познати добили на тежини својим "бисерима" добивају додатак "истакнути хрватски" сликар,умјетник и тд.у чију вјеродостојност треба једнако вреровати као и у Туђманово академско образовање. Ту је и" бисер" мени познатог из госпићких ђачких клупа -наставника цртања са завршеном Школом за примјењену умјетност,који је у овом времену "хрватски академски сликар"-Стипе Голац,који је у ђачким данима као путник "влакаш" искачући из влака изгубио ногу( а како се испоставило сада - и памет).
Стичем утисам да им је свима заједничка потреба да се отарасе и оно мало људскости -што је у њима противно усташком гену ,живот са Србима у "братству и јединству" усадио и наметнуо.
Вријеме и атмосфера у Новој Неовисној Држави Хрватској документује се се и изјавама протеста или само суве констатације, али испод њих су објављени само иницијали или извор.
Има трагова и о часном супростављању-бар вербално лично, али и кроз помињање оних који то чине - Нобило и "Ферал Трибјун".
Али зато су ударни текстови и Туђмана и Мерчепа и Динка Шакића (Управитељ хрватског Конц логора Јасеновац_ Магазин ИИ.1995.г. "Обављао сам своју дужност".
Страшно је читати (поново)али нужно је . Ко не памти историју (или је не зна) поновиће му се .
Има и других извора за сазнање -чак и у таквој Хрватској. Листајући ратне бројеве "Ферал Трибјуна"-сазнаћете о честитом МИЛАНУ ЛЕВАРУ "заштићеном свједоку" Хашког суда,кога су у Госпићу лишили живота Н.Н.лиса ,која су и данас Н.Н..
Ту су приче и репортаже објављене у "Српском гласу",из Топуског,књига "Судбина људи са потражних листа" Саве Штрпца, и документа прибављена у "Веритасу",Дневник италијанског публицисте Ђакома Скотија из Рјеке о "Олуји"(која су прихваћена као званични докумената ХАШКОГ ТРИБУНАЛА ) у којем из дана у дан - људски свједочи о свом окружењу и том времену.
Живописно дјело Момира Крсмановића "У бог је заплакао над Босном" литерарна обрада судбине србског народа,и пожељна литература .Такоде и "Досије Омега" Милана Видојевића је много, много труда остављеног записаног искуства и размишљања -каквог се само пожељети може да следеће генерације не затекне иста зла коб, и да не направе исте грешке , да се наносе и опијају туђим отровним напитцима и "пјесмом нимфи" да би поступили мудрошћу древног Одисеја.
За паметног и младог човјека ,као помоћ у сагледавању стварног реалног стања да би се припремио за трезвен и реалан поглед и мудро поступање - на сву срећу има доста "литературе " и значајних издавачких подухвата " Матице српске" и других домаћих и страних издавача. Посебну наду буди чињеница да србска дијаспора и њени потомци у истом (спасоносном) "тоналитету" пјевају и говоре -(уз неминовну какафонију узроковану средином ,наслијеђем и погубним идеологијама).
Не чујем ових дана повишени глас протеста ни Чанка ,ни Тадића ни Чеде -за вандалско скрнављење на православном гробљу у Суботици о католичком Божићу. Не оглашавају се ни НВО,ни "жене у црном", ни било које Комисије ЕУ. Сумњам да не знају.
Али, зато ових дана из далеке Аустралије долазе гласовим о изручењу Србина ,у народу познатог као Капетан Драган ,чији злочин је садржан у томе што је своје вјештине и знања у одбрани преносио онима који су бранили своје животе и огњишта ,да то чине ефикасније -да не заврше у познатим и непознатим јамама , као маса познатих и незнаних- међу којима и мој отац Божо Милешков-лета господњег 194лгл.
Докле ће "Вук на јагње своје право" имати.
Ваљда је дошло и историјско вријеме , да се више не палимо ко шибица,на ласкања ,на подилажења,на провокације,на прву лопту, на увијене и неувијене претње и да више не насједамо..
Mилан Почуча
(писано у сриједу 26.12.2.оо7.г)
У вечерњим сатима дана 26.12.2.оо7.г.,на моју избјегличку душу(из оба прошла рата)дошло је нешто мало мелема у облику документарног филма на РТС"КРАЈ -осуђени на прогонствво".Коначно мало истине о великој несрећи народа а нарочито србског.Предуго сам у јавности-ја Србин,дјете логораш, избјеглица у оба рата-био крив што сам жив,што мени намјењено мјесто у ЈАМИ, нисам попунио,што на нечијој ками нисам оставио крвави траг.
Они који се баве јавношћу,усавршили су методе (техничке и друге) да манипулишу људима ,народом- да оно што они не прикажу у медијима ,као да се није ни догодило или се догодило на начин на који они желе да се о том зна.Дуго и прдуго,оно што се дешавало и десило на Балкану,нарочито Србима и о Србима,(као у неком лудом вештичјем огледалу)извртано је ,а свјетло као кроз неке луде отровне призме ,извртало свој спектар-плаво је у зони црвеног,црно у зони бјелог.
Та ирационална ,виртуелна слика није могла обманути само несретнике,који су у неком облику,искусили патњу прогнаника,изгнаника,кланог-недокланог,стрељаног недокрајченог,запаљеног неизгорелог.Истина,често смо били на рубу памети,али не због осталима наметнуте ирационалне слике,већ невјерице да смо могли преживјети.
Рационално размишљање упућује на теоретску немогућност да човјек то може преживјети и зато можда нисмо могли бити увјерљивији у преношењу свог искуства другима.А многи су се (из ко зна из којих све интереса) трудили нам нам пришију епитет непоузданости и претјеривања па и митоманства, до потпуног негирања.Пробије се понекад понека зрака истине, коју нам у свом племенитом срцу, донесу рјетки случајни намјерници мале плејаде великих људи.Они су онај мелем за измождено тјело и измучену душу.
Немуштост финске Патологиње,у вријеме кад је истину требало јавно рећи,да се припремани злочин над србским народом спријечи,да се скине љага и црна слика са србског народа,јесте такође злочин -нечинењем.Слаба је утјеха да из страха није рекла истину.
Пантомима албанског дјечака у кадру филма ,који прати одлазак Игуманије између два Умпрофоровца ,поглед преко рамена и покрет десне руке, с лијева на десно у висини свог врата,јасна је порука о томе којим идеалом и идеологијом ,моралним и васпитним порукама је испуњена његова дјечија "табула раза"-ко су били ти који су у њу уписивали и шта се од њега очекује.
На овим просторима сазреле су генерације које нису имале ,због разних околности, прилике да се сусретну са документима о оном што се ,у истом и горем облику ,дешавало и свим претходним генерацијама Срба .
Дио одговорности лежи дјелимично и на родитељским генерацијама.Инстиктиван осјећај родитељске генерације да оптерећивање трауматичним податцима ,сликама и истинама-није добро за душевни развој младе личности и поштеђивање од тих сазнања ,резултирало је тиме да тако сазрела лица не буду уопште или благовремено едукована,па поводећи се за логиком и разумом не прихватају или тешко прихватају да се то десило,да је то уопште могуће да се деси. Али то такође има за послиједицу и чињеницу да сензибилније личности, у сусрету са огољеном истином,која као гром удари у лице ,у историјски поновљеној ситуацији-изгубе мјеру и мјерила наметнута одгојем , па у намирењу"генерацијских дугова" чине и учине оно што ,што они ккоји намећу "правила игре о рату" по тренутним потребама -кад им како затреба - зову -злочином или херојством,осветом или испуњењем дужности- према тренутним потребама "писаца историје".
Историјски кривци за зла која су учињена ,с друге стране ,кад постигну циљеве,здушно се труде да забашуре кривњу,преу своје крваве руке,навлаче маску невиности,подгријавају полуистине,гурају под тепих,вриште на свако помињање тог времена и њих у њему,улизују се ,подмићују,истурају у први план припаднике свог народа који заиста нису" ни лук јели ни лук мирисали "
да приме на себе јал док се мало дуће губитника не смире.Па опет -Јово наново...
Нисам мазохиста да уживам у мучењу своје и туђе дјеце сликама из "Окупације у 26 слика"Лордана Зафрановића,из читања Ковачићеве "Јаме",гледања документарног филма "Соко филма -ЈАМА" и читања "Магнум цримен-а". Али како се у истом смислу и у врло мало измјењеном облику обнављају државне идеологије ,политике ,у којима је већ искушано убијање,клање,пљачкање ,уништавање и протјериање Срба,онда они који ће рећи ДОСТА -морају се оборужати знањем и свјешћу о себи и другима - да би могли то ДОСТА преточити у реалност.
За сада је реалност"ловање" оних Срба по свијету који су само усудили да не уђу у ЈАМУ и "ловање "оних који су им у томе бар мало помогли- да већ виђена сцена не буде и доживљена.Три дана је трајало "ловање" на бари "Крушковаче" подно Велебита,незакланих и неубијених у првом налету- жена дјеце дједова и баба Срба, око Светог Илије 1941.,на простору ,опет по злу познатог "Медачког џепа"-селу Дивоселу .У ово селу и 1991.г.убијена је Сока Ђуричина старица од 9о г. и Исо Ћеин старац од преко 8о година. Ни једна кућа, ни у овом рату ни у оном, није остала читава .Разлика постоји.Тада нису затрпавали бунаре."Само" су све опљачкали а што нису могли то су запалили- зидине су остале.А у овом рату ,послије оружаних сукоба -детаљно и темељно су их минирали-да није остао ни "камен на камену".Још је једна разлика: Иако су им Амери помогли и били спремни зажмурити за пар дана "лова " и геноцида у акцији"Олуја" а послије мало наружити "несташне" наслиједнике Францетића и Павелића, десило не неочекивано-.Народ (стадом предвиђено за клање) се измакао у избјеглиштво ,што је било толико флустрирајуће за Њофру и спонзоре да су у бјесу из авиона митраљирали избјегличке колоне на територији друге државе-Босне и Херцеговине.Десило се то на "Петровачкој цести"- али сада није било Бранка Ћопића да о томе пером свједочи . На" својој" територији из избјегличких колона извлачили су- по жељи и вољи- несретне избјеглице и "смиривали" камом своје флустрације.
Захвалан материјал за изучавање као свједочанство ,оставио нам је и Јован Бошковић својом књигом"НДХ ДРУГИ ПУТ" Луx ЦРОАТИА. Мада су то релативно тешке теме(самим тим и дјела која се у таквим штивима обрађују) ипак ова Бошковићева књига ,као својеврсни писани документарац,и за нестрпљиву и "површну" младеж ,пружа читаоцу сочну ,јасну документовану рјеч-тим прије што су многе јавне личности нашле своје мјесто у њој.Или боље речено остао је њихов нечасни траг у том времену-докумнетован и овјековјечен за будуће генерације ,на један зрео начин - сублимиран у 45о страница .
Кад ту књигу чита разуман човјек и осјети како кипти анимозношћу према свему што је српско, а нешто познаје реалност, пита се -како им није огавна српска течевина ,имовина,имовинска права ,златнина и готовина отета од Срба. Које лицемјерје.
Ниже се списак ситних душа,сличних кобри пљувачици:Здравко Томац,Горан Милић,Стјепан Ћуић,Јелена Ловрић,Антон Врдољак, Славен Летица,Ланг, Марко Галић, Кухарић,Дретар,Јошко Марушић, Жарко Долинар, чак и несретни Славко Голштајн,Жужул,Тања Торбарина (зв.Гробарина),Габелица и др . Сви очито лијече комплексе које је у њиховој души изазвало људско прихватање из соц .периода ,гдје су без обзира на могући усташки генетски педигре -имали привилегије и развијали се и живјели боље и више него они са "црвеним" педигреом.
Цитирани су "прави"-Туђман и Мерчеп, али и мање познати. Е да би ови мање познати добили на тежини својим "бисерима" добивају додатак "истакнути хрватски" сликар,умјетник и тд.у чију вјеродостојност треба једнако вреровати као и у Туђманово академско образовање. Ту је и" бисер" мени познатог из госпићких ђачких клупа -наставника цртања са завршеном Школом за примјењену умјетност,који је у овом времену "хрватски академски сликар"-Стипе Голац,који је у ђачким данима као путник "влакаш" искачући из влака изгубио ногу( а како се испоставило сада - и памет).
Стичем утисам да им је свима заједничка потреба да се отарасе и оно мало људскости -што је у њима противно усташком гену ,живот са Србима у "братству и јединству" усадио и наметнуо.
Вријеме и атмосфера у Новој Неовисној Држави Хрватској документује се се и изјавама протеста или само суве констатације, али испод њих су објављени само иницијали или извор.
Има трагова и о часном супростављању-бар вербално лично, али и кроз помињање оних који то чине - Нобило и "Ферал Трибјун".
Али зато су ударни текстови и Туђмана и Мерчепа и Динка Шакића (Управитељ хрватског Конц логора Јасеновац_ Магазин ИИ.1995.г. "Обављао сам своју дужност".
Страшно је читати (поново)али нужно је . Ко не памти историју (или је не зна) поновиће му се .
Има и других извора за сазнање -чак и у таквој Хрватској. Листајући ратне бројеве "Ферал Трибјуна"-сазнаћете о честитом МИЛАНУ ЛЕВАРУ "заштићеном свједоку" Хашког суда,кога су у Госпићу лишили живота Н.Н.лиса ,која су и данас Н.Н..
Ту су приче и репортаже објављене у "Српском гласу",из Топуског,књига "Судбина људи са потражних листа" Саве Штрпца, и документа прибављена у "Веритасу",Дневник италијанског публицисте Ђакома Скотија из Рјеке о "Олуји"(која су прихваћена као званични докумената ХАШКОГ ТРИБУНАЛА ) у којем из дана у дан - људски свједочи о свом окружењу и том времену.
Живописно дјело Момира Крсмановића "У бог је заплакао над Босном" литерарна обрада судбине србског народа,и пожељна литература .Такоде и "Досије Омега" Милана Видојевића је много, много труда остављеног записаног искуства и размишљања -каквог се само пожељети може да следеће генерације не затекне иста зла коб, и да не направе исте грешке , да се наносе и опијају туђим отровним напитцима и "пјесмом нимфи" да би поступили мудрошћу древног Одисеја.
За паметног и младог човјека ,као помоћ у сагледавању стварног реалног стања да би се припремио за трезвен и реалан поглед и мудро поступање - на сву срећу има доста "литературе " и значајних издавачких подухвата " Матице српске" и других домаћих и страних издавача. Посебну наду буди чињеница да србска дијаспора и њени потомци у истом (спасоносном) "тоналитету" пјевају и говоре -(уз неминовну какафонију узроковану средином ,наслијеђем и погубним идеологијама).
Не чујем ових дана повишени глас протеста ни Чанка ,ни Тадића ни Чеде -за вандалско скрнављење на православном гробљу у Суботици о католичком Божићу. Не оглашавају се ни НВО,ни "жене у црном", ни било које Комисије ЕУ. Сумњам да не знају.
Али, зато ових дана из далеке Аустралије долазе гласовим о изручењу Србина ,у народу познатог као Капетан Драган ,чији злочин је садржан у томе што је своје вјештине и знања у одбрани преносио онима који су бранили своје животе и огњишта ,да то чине ефикасније -да не заврше у познатим и непознатим јамама , као маса познатих и незнаних- међу којима и мој отац Божо Милешков-лета господњег 194лгл.
Докле ће "Вук на јагње своје право" имати.
Ваљда је дошло и историјско вријеме , да се више не палимо ко шибица,на ласкања ,на подилажења,на провокације,на прву лопту, на увијене и неувијене претње и да више не насједамо..
Mилан Почуча
(писано у сриједу 26.12.2.оо7.г)
Нема коментара:
Постави коментар