Херој село Дивосело
Казивање Гојка Матића - од усташког злочина у Дивоселу, преко заједничке борбе народа Срба и Хрвата, до побједе над фашизмом
Оружана
Пионирска чета формирана је у Дивоселу 7. новембра 1942. године, под
водством командира Гојка Матића и комесара Владе Плећаша, са 43 борца
пионира, доби од 12 до 16 година. Носили смо огромно бреме обране села и
чувања народа. Због великих и тешких задатака тада су престали бити
дјеца.
Пише: Мирна Јасић
Период: Други свјетски рат; подручје: Лика, устаничко мјесто Дивосело; радња: трагедија народа и сложна борба против окупатора. До прољећа 1941. године у српском селу Дивоселу, заједно са мањим мјестима Читлук и Орнице, који су чинили једну цјелину, живјело је 2880 становника. Тада је започела њихова херојска повијест. Заједно, у обрани својих села, своје земље, својих двају народа: српског и хрватског, и велики и мали Личани својим отпором против непријатеља показали су храброст и остали упамћени као хероји, а село Дивосело као јака антифашистичка утврда која је нападима усташа, Талијана и Нијемаца одолијевала свих ратних година. О ратним страхотама тог краја и партизанским годинама говори Дивосељанин Гојко Матић, који је с 13 година постао командир Пионирске чете Дивосела.
Предратни антифашисти
С проглашењем НДХ и доласком усташа у мају мјесецу 1941. у пучку школу у Дивосело, почела су интензивна патролирања селом и ноћна одвођења мјештана. Гојко се тога присјећа - нестало је смијеха и игара дјеце, 'замутиле' су се од суза очи жена којима су одводили мужеве, браћу… Прва жртва у Дивосела, у априлу 1941., био је сељак Никола Рибар.
- Иако је Дивосело било у близини јаког усташког гарнизона у Госпићу, у њему је био смјештен Окружни комитет Комунистичке партије за Лику, чији је секретар био Јаков Блажевић, а његов курир мој вршњак, Илија Поткоњак. Усташе су приведене Дивосељане испитивали, мрцварили и убијали, како би им одали тко су комунисти. Жељели су дознати и гдје је у селу сакривен Блажевић, била је расписана и потјерница за њим с наградом у њемачким маркама. Но, нитко га није одао, иако су га познавали сви, од дјетета до старца. Такво је Дивосело било! - наводи Гојко. Истиче како је и прије рата Дивосело имало револуционарну хисторију. Још појавом Хитлерове нацистичке партије, у Дивоселу се формирала партијска организација Савеза комуниста и СКОЈ-а. А како Гојко наводи, 'сјеме' комунизма посијао је у Госпићу професор повијести Акиф Шеремет, који је у КП 1926. године примио народног хероја Јакова Блажевића, који је тада ишао у гимназију у Госпић. У први разред те гимназије ишао је и Гојко, све до почетка рата кад су усташе из ње истјерале све ђаке Србе.
Збјег у Крушковаче
На Светог Илију, 2. аугуста 1941. године, организирано је повлачење народа на Крушковаче, пропланак подно Велебита. Мјештани Дивосела, Читлука и Орница понијели су са собом, у намјери да избјегну терор фашиста, све што су могли: храну, одјећу, стоку. Истовремено се под руковођењем Јакова Блажевића и Мјесног комитета КП Дивосела припремао партизански напад на усташки стан у Дивоселу.
- Партизанска чета од 33 борца, мјештана Дивосела, формирана још 15. јула 1941. године, и поред слабог оружања, напала је усташки стан у школи и ослободила Дивосело, 3. на 4. аугуста 1941. године. Чета Дивосељана касније је нарасла у 4. батаљон (који је био у саставу 1. личког партизанског одреда), када је почетком септембра 1941. положена заклетва коју је написао Марко Орешковић Крнтија, народни херој. Командант батаљона је био Дени Вујновић, секретар партијске организације, а комесар Јуре Наглић из Брушана, члан Народно ослободилачког одбора формираног 2. аугуста 1941. у Дивоселу и предсједник тамошњег Суда за ратне злочине - каже Гојко.
Но, ослобођење мјеста и одлазак његових мјештана у збјег, нису спријечили одмазду усташа.
- Кад смо дознали да су усташе потјерани из села међу народом на Крушковачама настало је славље, под водством Томе Јајића Плећаша, који је водио збјег. Нисмо ни слутили што ће нас убрзо задесити. У само свитање 5. аугуста 1941. године, док смо сви спавали под ведрим небом, падала је кишица. Устао сам се раније, као и мој братић Миле, јер смо жељели појести паленту са вареником, која је остала од вечере. Почели смо ложити ватру, кад одједном опали један, па други метак, а онда и рафал митраљеза. Усташе су упале међу још поспан народ. Одједном се проломи страшна команда: "Хватај, кољи, мајку им српску. Напријед 9. бојна!" Тада је почело бјежање - куд који, уз повике, дозивања, кукања. Усташе су се помијешале с народом, па су наредили: "Кољи!", како пуцајући не би побили сами себе. Тад су почели клати бодежима, не само народ, него и стоку. То је био пакао – истиче Гојко Матић.
Спас је Гојко пронашао ускочивши у густи грм на Крушковачама, гдје је нашао Анку Димић Матић, рођену сестру Наде Димић, која му је савјетовала да шути и оданде не мрда. У шоку, практички окамењен посвједочио је страшним злочинима који су му се одвијали пред очима, клању дјеце, жена, стараца, својих рођака, комшија… Навечер је успио побјећи на Велебит, гдје је наишао на групу Дивосељана. Први сусрет био му је са Мићом Обрадовићем, од којег је дознао да су му преживјеле мајка и сестра.
- Група нашег народа лутала је двадесетак дана по беспућима Велебита, пазећи да не налетимо на усташку засједу. На пропланку Почитељска дулиба сакупио се сав наш преостали избјегли народ, а ја сам се састао с оцем, стричевима и браћом. Ту смо сазнали да ми је заклана тетка и њено петеро дјеце - каже Гојко.
По повратку народа у село, партизани Дивоселског 4. батаљона успјешно су одолијевали нападима на село. Но, и читав је народ Дивосела судјеловао у обрани свог антифашистичког села. Ишло се у извиднице, па се на вријеме дознавало кад су усташке банде кренуле у напад.
Одлазак у партизане
Први јачи напад усташко-талијанских снага са три талијанска тенка уз снажну артиљеријску подршку на Дивосело збио се 16. априла 1942. године. Како Гојко наводи, село је било страшно бомбардирано, па су тоне жељеза и експлозива односиле нове жртве. Тог дана изгорјела му је родна кућа, те је заједно са стричевима Пајом и Богдом ступио у батаљон "Пекиша Вуксан".
- Фашисти су кренули у снажан напад јер су сазнали да се формира батаљон "Пекиша Вуксан" у Малом Крају, заселку Дивосела. Тај је познати батаљон касније ушао као Други батаљон у састав Прве хрватске ударне бригаде, а касније и у Прву бригаду 6. личке пролетерске дивизије "Никола Тесла". Командант "Пекише Вуксана" био је Момчило Новковић, комесар Дени Вујновић, а замјеник комесара Јурај Хржењак - наводи Гојко, који је у мају 1942. године рањен те се вратио у Дивосело. Тамо га је задржала партијска и скојевска организација, сматрајући да је због борбеног искуства и храбрости потребан родном селу.
У Дивоселу, на дан Октобарске револуције 7. новембра 1942. године, формирана је оружана Пионирска чета, чији је командир постао Гојко Матић (1929.), а комесар Владо Плећаш (1928.). У Пионирској чети Дивосела у почетку су у строју била 43 борца пионира, од 12 до 16 година старости, а до краја рата 78 њих, са дјецом борцима не само из Дивосела него и из околних хрватских села.
- Ми млади који смо остали у Дивоселу носили смо огромно бреме - чувати народ преживјелих Дивосељана, рањене и болесне, те хрватске фамилије које су дошле у Дивосело из села западне Лике, а које су избјегле пред усташким терором. Због великих и тешких задатака пред нама тада смо престали бити дјеца - каже Гојко, звани Гојо.
Са пушкама, претежно 'талијанкама', али и карабинима и 'маузерицама' те с једним пушкомитраљезом борци-пионири стално су били на својим положајима уоколо села и ишли у извиднице. Стражарило се на котама Врљајац, Матића страна, Опаљена страна, Шаљеуша, Камењуша, Клиса, Дебела главица...
Хероји Дивосела
Од 2200 мјештана самог Дивосела у Другом свјетском рату страдало је њих 1307. Село је дало и 350 бораца НОБ-а, од којих је пало њих 150, а који су се борили на свим фронтовима Југославије. Дивосело је имало 84 преживјела носиоца "Споменице 1941", а народним херојима проглашени су Нада Димић и Миле Почуча.
- Марко Вујновић, један од организатора устанка у Дивоселу и први јавни окружни тужилац, једном приликом је рекао да би требало довести пуна кола споменица и подијелити их свим Дивосељанима старијима од 12 година. Право је чудо што међу јунацима Дивосела још нетко није проглашен народним херојем. Тако их је много било да је комплетно село проглашено херојем – истиче Гојко.
Храброст бораца Пионирске чете
- Пионирска чета изводила је и диверзије. На примјер, имали смо акцију рушења пруге између Метка и Рибника, на пролазу за горњу Лику, којом се служио непријатељ. Рушили смо телеграфске ступове, пилили и оне електричне. Вршили смо курирску службу, бринули смо о рањеницима, скупљали љетину за прехрану партизана и народа. Имали смо сијасет задатака, јер су рачунали на нас. Ми смо тај терен добро знали, а били смо брзи и вјешти, као и сви били смо суочени са злом које нас је снашло - каже борац Гојко.
Готово стотину непријатељских напада током Другог свјетског рата извршено је на Дивосело, а у обрани су судјеловали борци пионири. Своје борбено искуство калили су и у акцијама с партизанским јединицама нападајући фашистичке утврде у околним селима.
- Једном приликом с батаљоном 3. бригаде, заједно с вршњаком Илијом Јерковићем званим Ићо, замјеником комесара чете, ишао сам у напад на усташко-талијанска упоришта у Ризвануши и Брушанима. Због доброг познавања терена сврстани смо у бомбаше. Пришли смо близу Полдине главице, изнад Ризвануше, гдје су били велики бункери. По средини те коте ишао је колски пут, а ми смо се пажљиво привукли, па смо могли ослушкивати реакције усташа. Тад сам чуо усташу да пјева: "Тужан гледа са планине Јово, како гори гвоздено Љубово". Убрзо распламсала се борба. Нетко је викнуо: "Повлачење другови!", на што је Ићо рекао: "Какво повлачење, напријед!" Тај узвик је старије борце гануо те је јуриш извршен, а кота ослобођена. Сутрадан, након ослобођења Брушана и Ризвануше, командант батаљона позвао је Ићу и честитао на храбрости. Рекао му је: "Узео бих те у батаљон, али ти си потребан Дивоселу!" - сјећа се Гојко Матић.
Делегат на 2. Конгресу УСАОЈ-а
Као командира Пионирске чете Гојка Матића делегирали су 1944. године на Други конгрес Уједињеног савез антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), који се од 2. до 4. маја одржавао у Дрвару.
- У прољеће 1944. године, био сам у јеку борбе у којој су борци наше чете били распоређени око читавог Дивосела, заједно са четом 1. личког подручја, чији ме је комесар Јосо Бубаш позвао да дођем до њега у штаб. Тамо ми је курир Котарског комитета СКОЈ-а из Врепца рекао да морам доћи у Вребац, али није рекао због чега, па ми се свашта мотало по глави. На путу, у заселку Вуксани, једна бака, Ката Вуксан, звана Катача, упозорила ме да су четници у селу. Склонио сам се код ње у бајту док ми није јавила да су отишли. Кад сам стигао у Котарски комитет у Врепцу, гдје је дежурна била Мика Тодорић, тек тада сам чуо веселу вијест, рекла ми је: "Изабран си за делегата на 2. конгресу УСАОЈ-а. Вечерас ћеш ноћити код нас, а сутра идеш у Средњу Гору у Окружни комитет СКОЈ-а". Био сам превесео, јер сам изабран да представљам пионире цијеле Лике - присјећа се Гојко, који је пет дана провео у Средњој Гори, гдје га је за конгрес припремала Милица Дубајић, секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Лику. Након доласка још педесетак делегата, кренуло се за Дрвар под водством Ивана Дошена Скоке, секретара ОК СКОЈ-а Средње Горе.
- Према Дрвару ишли смо преко Курјака, Ондића, Церовца, Брувна. Једино су нас четници напали у Добашници. Сјећам се, било је гадно невријеме, али срећом тад нитко није погинуо. Кад смо се осушили пошли смо ка Трубару, преко планине Бобаре. Предахнули смо у Каменици, гдје је био штаб 6. личке пролетерске дивизије "Никола Тесла", након чега смо наставили за Дрвар, гдје се Конгрес одржавао ноћу због свакодневног бомбардирања њемачких авиона - рекао је Гојко, присјетивши се како је 2. конгрес отворио предсједник омладине Рато Дугоњић, који се у рефератима измјењивао са Славком Комаром.
- Послије Конгреса с нама најмлађима разговарао је Тито. Веома ме обрадовало што је био упознат са Пионирском четом Дивосела - поносно је казао Гојко. Присјетио се и сусрета с Титом 1943. године у ослобођеном Личком Новом, када га није препознао, јер је био камуфлиран. Сељачки обучен, у лички кожун с црвеном личком капом, сједио је Тито у штабу бригаде, тик уз Госпић, камо је Гојко дошао као курир.
Десант на Дрвар
Гојко Матић је остао у Дрвару на курсу за партизанске командире. Међу предавачима, био је и мајор Василиј Михајлович Сахаров, представник Црвене армије на Конгресу, с којим се дружио. Он му је поклонио популарни руски шмајсер, с добошем у који је стало 72 метака, с којим је ратовао током десанта на Дрвар.
- Са шесторицом делегата био сам смјештен у згради у селу Доње Врточе код Дрвара. Тог дана пред десант били смо раздрагани приредбама уочи Титовог рођендана, гледали смо и филм "Како се калио челик", па смо се на крају опустили уз причу и заспали. Али, као да смо нешто предосјећали, имали смо уза себе оружје. Шмајсер сам си везао себи око руке, и онда у само свитање - прасак и паљба. Скочили смо, а делегат Жика Стањевић, комесар Косовске бригаде, наредио је: "Правац Дрвар! Не брините, смрвит ће њих наши! Долазе храбри Личани, управо је за Дрвар кренуо 2. батаљон 3. бригаде 6. личке пролетерске дивизије". У том страшном налету падобрана и њиховом спуштају кад су отварали ватру, све је изгледало попут невјеројатног урагана. У таквим ситуацијама човјек изгуби страх, јер то је борба на живот и смрт - описује Гојко Матић.
Првог дана десанта Гојко је рањен други пут. Рану ми је превила Милка Витас Птичек, болничарка батаљона "Марко Орешковић", а с групом рањеника био је евакуиран у пећину источно од Дрвара.
- Нисам био тешко рањен, само малаксао, јер сам пуно искрварио. Трећи дан од десанта дошла нам је вијест – Тито је спашен! Тада је међу рањеницима престао сваки јаук због рана, и кренула је пјесма. Сви смо били спремни живот дати за њега, толико је био омиљен међу нама борцима - истиче Гојко, сјетивши се како је током борбе пао крај њега смртно рањен борац батаљона 6. дивизије. Посљедње су му ријечи биле: "Да ли се Тито спасио?"
Батаљон "Пекише Вуксан" пребацио је неколико делегата у личке болнице. Гојко се лијечио у Бијелим Потоцима и у Лабудовом гају у Трновцу. Након неколико дана отишао је у Окружни комитет СКОЈ-а, гдје је шмајсер поклонио Ивану Дошену, Скоки, којег је много цијенио. Са "пушком скојевком", коју је заробио раније у акцији у Личком Новом, вратио се у Дивосело, 22. јуна 1944. године.
Треће рањавање Гојку се догодило у аугусту 1944. године у борби с усташама за спашавање америчких пилота, који су се оштећеним авионима спустили на простор између Дивосела и Госпића.
- Пионирска чета извела је јуриш да спаси пилоте од усташа. Добро памтим, један се звао Паул Хабилтет, а други Едуард Смитх. До њих је први дошао мој замјеник Љубиша Вујновић и извео их на слободни териториј Дивосела. На њихово питање што да дарују у знак захвалности, што смо их спасили од сигурне смрти, Љубиша је скромно рекао - један падобран. Кад су поновно летјели у нападе они су нам бацили један велики пакет, али нажалост, пао је у руке Нијемаца - рекао је Гојко Матић, који је до ослобођења био у саставу извиђачке чете 20. далматинске дивизије за ослобођење Госпића, а по његовом ослобођењу у самосталној чети која је осигуравала народно-ослободилачка окружна руководства за округ Ријеку.
У новембру 1945. године Гојко Матић је наставио шкомназији у Госпићу, када је био и члан Котарског комитета омладине и организациони секретар. Након матуре завршио је Војну медицинску академију у Љубљани. На мјесто шефа здравствене службе у Казнено поправни дом у Лепоглави дошао је 6. октобра 1953. године. Успркос пензији и даље је активан као предсједник Подружнице Савеза антифашистичких бораца за Град Лепоглаву.
Све је пусто
Гојков отац, партизан Исо Матић, послије трагедије која је задесила народ Дивосела, Читлука и Орница, најмлађима је посветио стихове:
"За младости моје ране, ја преживи грозне дане,
Гледао сам страшне муке, што усташке чине руке.
Звјерства раде, чуда чине, фашистичке гладне псине,
Без милости робе, пале, пионире кољу мале.
Проломи се земља ова, од јаука и од граје,
за устанак вријеме дође, испаћене јадне раје.
На устанак све се диже, с оружјем да се брани,
да фашисте и усташе што прије истамани.
Онда ћемо пионири, мирисаво брати цвијеће,
јер усташа крволока, нигдје више бити неће."
По повратку у опустошено Дивосело, Исо Матић је забиљежио:
"Пусте очи моје траже, пустошење што ме срело,
једино Велебит каже, гдје је било Дивосело.
Све је пусто нигдје ништа, зној пробија моје чело,
нема кућа ни огњишта, где је наше Дивосело.
Гдје су драге баке наше и дједови с косом бијелом,
зар и они живот даше, у пламену с Дивоселом.
Пуне јаме људских кости и на њима цвијеће свело,
а вјешала, Бог да прости, прекрила су Дивосело.
Истог дана позив стиже у сва села,
Србин и Хрват јавља роду, устанак из Дивосела."
Након ослобођења земље, 1945. године, пјесму је наставио строфом:
"Сад слободу народ има,
то је тешке борбе дјело,
а споменик херојима
бит ће ново - херој Дивосело."
- То ново херој Дивосело је 1993. године потпуно уништено. Злочин из 1941. године идентичан је страдањима српског народа тих личких села у протеклом рату, кад се тамо угасио сваки живот - истиче Гојко Матић, који је ову пјесму "Све је пусто", објавио у својој књизи "Ратници од пушке мањи" (Загреб, 2003.).
