ЗВЈЕРСТВО И ЈЕДИНСТВО

ФЕРАЛ ДОНОСИ ШОКАНТНО СВЈЕДОЧЕЊЕ УМИРОВЉЕНОГ ПУКОВНИКА МАРКА ЈАГЕТИЋА, БИВШЕГ НАЧЕЛНИКА САНИТЕТА У ГОСПИЋКОМ ЗБОРНОМ ПОДРУЧЈУ, НА СУЂЕЊУ РАХИМУ АДЕМИЈУ И МИРКУ НОРЦУ ЗА ЗЛОЧИНЕ У МЕДАЧКОМ ЏЕПУ

ЗВЈЕРСТВО И ЈЕДИНСТВО 

4. листопада, 2007.

Марко Јагетић у загребачкој је судници свједочио истог оног дана, прошлог четвртка, кад је у Хаагу пресуђено тзв. вуковарској тројци. Изневјерена очекивања у погледу казни Мркшићу, Шљиванчанину и Радићу резултирала су шоком, невјерицом и згражањем, наиме, истим оним појавама што су сасвим изостале кад је ријеч о Јагетићеву исказу о звјерствима хрватских војника у Медачком џепу у рујну 1993. године. Нигдје ни трага политичком, медијском и јавном згражању над чињеницом да су се припадници ХВ-а садистички иживљавали над српским цивилима, да су живе људе резали, спаљивали и набијали на колац, те да је једну од главних улога у заташкавању злочина имао лијечник Корнелије Бркић, тадашњи начелник Санитета у Главном стожеру. Нигдје ни трага шоку због податка да исти доктор Бркић данас функционира као угледни интернист-ендокринолог запослен у Поликлиници Неметова у Загребу.

"Када ми је предочено зашто сам позван, ја могу рећи да сам у вријеме операције 'Џеп 93' био по заповиједи Адемија у оперативном центру задужен за санитет. По занимању сам лијечник и пуковник сам био ХВ-а. Ја сам 09.09.1993. године добио позив да је један заробљеник у несвијести и да морам доћи у разрушени дом бивше војске у Госпићу. Кад сам дошао тамо, у приземљу је у једној просторији без свјетла лежао један заробљеник и он је био без свијести. Ја сам тамо видио и друге заробљенике, које послије више нисам видио и не знам што је било с њима. Овај заробљеник који је био без свијести, ја сам га прегледао тако да сам му освијетлио зјенице, једна је била широка, а друга уска, што је знак интракранијалног крварења, а што значи да је имао повреду лубање. Ја сам рекао да га треба одвести у болницу и да треба ићи на неурокирургију. Још сам рекао да га треба одвести у Ријеку, а онда је тамо особље госпићке болнице негодовало и нешто су мени рекли у смислу 'докторе, нећете ваљда четника слати у Ријеку'. Негодовање је било и у Заповједништву Зборног подручја у Госпићу. Примјерице шеф СИС-а Јакић рекао ми је да сам ја као војник погријешио, а као доктор поступио исправно. Не знам што је тим хтио рећи. То је оно што сам ја чуо на властите уши. Међутим, он је отпремљен у Ријеку, знам да је опериран, али је умро. Ја претпостављам да је он касније био размијењен са размјеном 52 тијела о чему ћу рећи нешто више.

Дана 11.09.1993. године, ја сам први пута изашао на терен који ми је прије био потпуно непознат, тако да су ми тамо војници који су били морали показивати и објашњавати гдје се што налази. Додијељена ми је за помоћ сатнија из Јасковца, а ја сам требао обавити чишћење, асанацију терена. Из Загреба су ми послане и вреће за мртваце, не знам колико их је било, али их је било доста, а добио сам и двије бачве клорног вапна. Вапно служи када се покопају мртваци за дезинфекцију и то се направи тако да се након покапања стави слој вапна па слој земље, па онда још једном слој вапна и онда се све затвори земљом. На мјесту гдје су ми показали ми смо почели скупљати мртваце и на крају смо их превезли у празне магазине у Јасковцу. Ја се сјећам да је једна група мртвих тијела била код Дивосела, преко пута потока Раковац код Билајског Новог Села. Сјећам се да је на терену било 12 тијела која су лежала у распореду као да су се кретали у колони па да су онда били ликвидирани. На околном подручју било је још мртвих тијела, свеукупно можда 20-так. Сва та тијела била су у цивилу, није било војних одора и тијела нису имала документацију уза себе.

Пријетња ликвидацијом

Други дан, ја сам добио наредбу од начелника Санитета Главног стожера ХВ-а др. Корнелија Бркића да имам осигурати 52 мртва тијела непријатеља. Ја нисам знао зашто треба баш број 52 и зашто ће они служити, то сам тек схватио касније да ће они бити размијењени, а што се и десило. Сјећам се да ми је Бркић још рекао да имам осигурати 52 тијела, а ако које буде мањкало да ће мене ликвидирати и послати с тим тијелима. Сјећам се да је на састанку увече био бригадир Крпина и др. Бркић и на том састанку ми је Адеми заповједио да ће ми помагати друга сатнија 111. бригаде. Сјећам се да ми је помагао и Крешимир Томљеновић, који је такођер скупио одређени број тијела. Осим оних 20-так, ми смо прикупили око 30 тијела, тако да сам ја прикупио око 50-так тијела, а са овим што је прикупио и Томљеновић било је преко 70 тијела. Ја сам прегледао сва тијела која сам ја прикупио и сви су на себи имали цивилну одјећу и то ону радничку. Сјећам се да је један код себе у џепу имао зелене дивље јабуке, а један је имао и једну бомбу, што је мени заправо било чудно и мислио сам да му је то подметнуто.

Сва тијела била су у стању распадања, не знам треба ли то рећи, али из ушију, носева и очију излазили су црви и ширио се неописив смрад. Куд год сам ја ишао, ишао је један камион са мном који је имао жуту цераду с натписом 'Леро'. Из Сплита или Задра, не сјећам се точно, дошла је и хладњача.

На лешевима је направљен само вањски преглед, а не и обдукција, прегледане су и ране. Водитељица тима који је то радио, а то су били из Завода за судску медицину у Ријеци, била је проф. Рената Доби-Бабић, која је сада у мировини, др. Ален Боснар, који је сада равнатељ, др. Цуцурић и др. Пјер Каталинић, који је сада покојни.

Ја сам такођер прегледавао ране тих пронађених тијела и било је већина рана из ватреног оружја. Судски медицинари ће то знати боље, али мени те ране нису изгледале да би биле из непосредне близине, а и не знам какви би то били увјети борбе у непосредној близини у данашњим увјетима ратовања. Због стања распадања лешева које је већ почело, мени је било тешко одредити која је улазна, а која излазна рана. Додајем да је на тим лешевима било доста резних рана. Из причања хрватских војника, ја знам да је тамо покопан један четнички војвода за којег су ми војници рекли да су га два сата резуцкали јер није хтио ништа више говорити осим своје име и презиме и да је војвода. Они су ми рекли да су га на крају закопали, а онда је преко рова прошао гусјеничар.

Јањци испод лешева

На једном мјесту ја сам видио два мушкарца како висе, били су објешени на грани дрвета, један је био објешен о уже, а други о ланац. Они су били мртви, а радило се о мушкарцима одјевеним у цивилну одјећу, они су били објешени за врат. С тим у вези, када сам одлазио у мировину у 05. мјесецу 1994. и кад сам ишао у Ријеку из Оточца, узео сам као аутостопера једног хрватског војника. Почели смо разговор и он је рекао да је извиђач. Ја сад не знам зашто, али питао сам га сјећа ли се те двојице који су били објешени, а он је рекао 'како се не би сјећао, господине пуковниче, испод њих смо пекли јањца'.

Хтио бих још рећи да сам у новинама прочитао да је био један свједок овдје на суду који је рекао да је његова жена набијена на колац и ја могу потврдити да је то точно. Особно сам видио леш те жене и ту рану и још сам са др. Доби-Бабић то коментирао. Та жена није могла ићи у размјену у склопу ових 52 тијела јер је начелник Санитета др. Бркић забранио да било које тијело које би имало знакове некаквог масакрирања иде у размјену.

Ја сам исказ о овоме давао и хашким истражитељима, који су ме питали гдје су протоколи о прегледу мртвих тијела. Ја то нисам знао, а прије пар дана питао сам др. Боснара има ли он те протоколе, а он је рекао да нема. Ја из тога извлачим закључак да су протоколи нестали, а да је Бркић забранио да се они пишу у три примјерка и да један остане у Заводу за судску медицину. Др. Бркић ми је такођер заповједио да морам у једном примјерку пописати све војнике који су ми помогли у евакуацији. Ја сам то направио и тај попис сам дао Бркићу, међутим, и тог пописа нема, а то закључујем по томе јер да га има онда би га ваљда хашки истражитељи на било који начин добили.

Још бих хтио додати да сам ја крај Дебеле главе, док сам био на терену, наишао на један леш убијеног српског војника који је био у униформи и имао је бијеле упртаче, бијели опасач и бијелу футролу за пиштољ, што значи да је био војни полицајац ЈНА. То је једини леш који сам ја видио у војној униформи. Једино је још један леш жене био код Дебеле главе, а која је на себи имала вјетровку ЈНА. Сви остали лешеви су на себи имали само цивилну одјећу. Додајем да ја не могу изјаснити точан број мушких и женских лешева, али знам да је мушкараца било више. По старости ја могу оцијенити да су то више били средовјечни људи, није било млађих особа. Додајем да сам све то радио на брзину јер је требало направити брзо, а знам када је све то направљено онда сам био присутан кад је др. Бркић назвао генерала Бобетка и рекао да је задаћа завршена.

Одабир мртваца за размјену

Додајем да ова тијела која су била за размјену су била вожена у једној мањој хладњачи и покојни др. Каталинић се досјетио да ти лешеви буду некако послагани у више редова јер је хладњача била мала. Сви лешеви који су ишли на замјену су били опрани након што је с њих скинута одјећа. Одјећа је запаљена, не знам зашто, али претпостављам због смрада. Прије него што је извршен преглед од стране наших лијечника, сви лешеви су и очишћени. Ја сам повремено улазио у просторију гдје се вршио преглед кад би ме позвали да одлучимо који леш иде у размјену, а који не. Нису могли ићи сви лешеви јер је на некима било трагова унакажења. Тих који нису могли ићи је можда било 30-так. Мени је један војник, који је био из логистичке базе, а којем ја не знам име, рекао да ови лешеви који нису ишли на размјену је дио покопан багером код Обрадовић села под рушевине на крају Госпића, а други дио да је бачен у септичку јаму. Мој дојам је да Министарство обране није било нити брига што ће бити са овим лешевима који нису ишли у размјену, али је било важно да се сви лешеви уклоне из зоне у коју је улазио УНПРОФОР, а то је била зона борбеног дјеловања.

То је све што имам за исказати."

На питање замјеника Главног државног одвјетника Антуна Квакана, свједок одговара:

"Ја нисам обавјештавао Зборно подручје о мојим налазима на терену јер су они све знали, с обзиром да су ми они одредили војнике који ће ме упућивати гдје су мртва тијела. Главном стожеру, такођер, нисам слао извјешћа јер је то радио Бркић, а што сам чуо. Није била никаква посебна асанација терена који је био у зони одговорности 9.г.б. јер сам ја требао радити асанацију комплетне бојишнице. Ја нисам о асанацији извјешћивао нити заповједника 9.г.б.

У односу на ову жену која је била набијена на колац, ја сам то коментирао са др. Доби и ми смо закључили, заједно, да је она била масакрирана док је била жива јер рана, а радило се о рани вагине јер је колац био набијен кроз родницу, није могла бити посмртна рана, дакле, настала је за живота те жене.

Даље, одговарам да сам се ја сад присјетио и лешева двије изгорјеле жене. На њих су ме упутили хрватски војници који су ми рекли да је ријеч о двије жене јер по костима које сам пронашао, а то су кости краљежнице и здјелице, ја нисам тамо могао одмах закључити јесу ли то жене или не. Мени су и ти војници рекли да су оне живе спаљене, а биле су у једној мањој кући. То је било на имању код излаза из Дебеле главе.

Резуцкање војводе

Када ми заступник оптужбе предочава мој исказ који сам дао пред хашким истражитељима (лист 1788, четврти одломак одозго) гдје сам рекао да су два пронађена тијела била у војним униформама, а једно у униформи војне полиције, одговарам да је то точно, сада сам се присјетио и тога. Данас сам рекао да је био сам овај војни полицајац јер сам заборавио, с обзиром на проток времена од 14 година, и овај детаљ. (...)

Асанација се морала обавити, не сјећам се да би добио писану заповијед. Мислим да ми је усмену заповијед издао Адеми, а да ми је онда још и рекао да ми асанација баш не иде добро.

Даље, одговарам да кад сам био на терену и вршио асанацију, а то је било од 11.09. до 15., највише 16.09.1993. јер је размјена тијела требала бити и обављена је 17.09.1993., ја сам чуо детонације у близини подручја гдје сам ја био. Не могу се точно изјаснити о локацијама, али то је свакако било у борбеној зони. Те детонације мени су изгледале као детонације динамитом.

Ја сам видио и запаљене куће, али се исто тако не могу точно изјаснити гдје је то било, али било је у борбеној зони. Такођер сам видио да се односи огрјевно дрво и то сам видио и војне и цивилне камионе да одвозе, а при томе мислим на војне камионе хрватске војске. Нисам превише то загледавао, нити сам видио ишта друго јер сам имао и свог посла. Ови војници који су ми причали да су резуцкали оног четничког војводу су били хрватски војници, не знам која сатнија, нити бригада, само знам да нису били војни полицајци."

На питање бранитеља И оптуженика, одвјетника Чеде Продановића, свједок одговара:

"Ја сам био начелник Санитета ЗП Госпић. Само Зборно подручје није имао посебних санитетских возила. То су имале постројбе нпр. 9.г.б. или 111. бригада. Ја нисам могао непосредно заповиједати санитетом у постројбама већ сам морао то рећи мом заповједнику, то је био Адеми, а онда би он ишао преко заповједника постројбе. Ја нисам вршио асанацију терена са возилима санитета било које постројбе јер мислим да се то нити не би могло направити, а осим тога, ја нисам хтио стављати мртва и готово распаднута тијела у санитетско возило. За то је био камион с натписом 'Леро' и она хладњача.

Улога Домазета и Норца

Даље, одговарам да је др. Бркић дошао 11. или 12. поподне у логистику, а послао га је генерал Бобетко. Правило је да асанацију врши заповједништво Зборног подручја. Међутим, Бркић је заправо с тим заповиједао, односно мени је рекао што морам направити, а Адеми ми је помогао у смислу да ми је дао војнике за то. Никакве заповједи мени Адеми није давао, а ја нисам о својим налазима реферирао никога, а о оперативним стварима све сам договарао са Бркићем. Да је асанација извршена у правилу, то би Главни стожер требао извијестити заповједник Зборног подручја. (...)

Даље, одговарам да ја нисам наручивао вреће за лешеве, вјеројатно су оне дошле из интендантске или санитетске службе. Колико је мени познато, вреће није нитко наручио већ су их послали из Министарства обране.

Већ сам рекао да сам ја 09.09.1993. цијели дан био у оперативном центру и да је Адеми тог дана често био одсутан, јер је одлазио, претпостављам на терен, али не знам точно гдје. Домазет је био тамо, као што сам рекао и мој дојам је да је он водио и заповиједао операцијом. Можда сам у криву, али то је мој дојам на темељу мог искуства у војсци, а био сам у бившој ЈНА од 1969., а у Хрватску војску сам дошао 14. рујна 1991. године када сам предао централну војарну ЈНА у Госпићу и то Хрватској војсци.

Када ми бранитељ предочава мој исказ који сам дао хашким истражитељима (лист 1784, трећи одломак одоздо), ја могу рећи да је то точно да сам ја то рекао и то је вјеројатно када се гледа са садашњег времена, прошлост. Ја јесам данас рекао да се не сјећам, односно да нисам знао точно гдје ће бити акција, али било је сасвим јасно да Зборно подручје Госпић неће ићи ратовати негдје другдје. Сјетио сам се да је још један од генерала, не сјећам се који, рекао нешто у смислу 'то ће извести Норац'. Ја сам схватио да ће он извести акцију.

Мени је предочено да ја хашким истражитељима нисам спомињао овај детаљ да ће то извести Норац, па ја могу рећи да је могуће да сам им заборавио рећи. Када ми је предочено да сам хашким истражитељима рекао да је мени било врло јасно да ће Адеми заповиједати акцијом у име ХВ-а (лист 1784, други одломак одоздо), одговарам да је точно да сам то рекао, а ја и данас мислим да је било логично да ће он заповиједати јер је он заповједник Зборног подручја. Кад се то доведе у свезу с оним што сам рекао да је генерал рекао да ће то извести Норац, то објашњавам с тиме што је он био главна снага као заповједник највеће бригаде.

У односу на Маркача, он је исто био тамо и он је дошао у оперативни центар, као што сам рекао, с Норцем. Ја нисам чуо да би полицији било тко издавао заповиједи у оперативном центру. Предочено ми је да сам рекао да су Адеми и Маркач операцију требали заједно координирати, али да нису били подређени један другоме јер је требала бити хоризонтална сурадња."

Жива набијена на колац

На питање бранитеља ИИ оптуженика, одвјетника Влатка Нуића, свједок одговара:

"Када ми бранитељ предочава мој исказ који сам дао хашким истражитељима на листу 1788 (четврти одломак одоздо), гдје сам рекао да смо нашли два тијела закопана у дубокој раки у дворишту једне куће, а да су те особе претходно биле објешене, једна ланцем, а друга конопцем, а данас сам рекао да сам те људе видио објешене о дрво, одговарам да је точно и једно и друго. Ја сам их најприје видио, а онда су они послије закопани и послије су се требали откапати поново. Та два тијела нису предана у размјену због рана које су имали на врату. Када ми бранитељ даље предочава први одломак на листу 1789, гдје сам рекао да смо укупно прикупили 57 тијела, а данас сам рекао да је било нешто више од 70 тијела, могу рећи, колико се данас сјећам, тих тијела је било оволико како сам рекао данас.

Када ми бранитељ предочава (лист 1789, шести одломак одоздо), да сам рекао да др. Доби ми је рекла да је вагина једне жене након њезине смрти озлијеђена штапом, а данас сам рекао да је та рана била нанесена за живота, ја одговарам да је точно ово што сам рекао данас, ја и данас мислим да је та рана нанесена за живота, а колико се данас сјећам с тим се сложила и др. Доби.

Даље, одговарам да је одлуку у томе које ће тијело бити предано су доносили судски медицинари из Ријеке који су вршили преглед. Када ми је предочено да сам хашким истражитељима рекао да сам ја одлучио да ово тијело са озљедом вагине не предајемо, а мало прије сам рекао да су одлуке које ће тијело бити предано доносили судски медицинари, одговарам да сам ја и раније рекао да су они мене позивали када око неке ствари не би били сигурни, па је тако били и у овој ситуацији и зато сам ја и рекао да се то не смије предати јер би др. Станковић у Београду открио да се ради о рани нанесеној за живота. Даље, одговарам да бомбу коју смо нашли у џепу једног леша смо предали у логистику ХВ-а, није сачињен никакав записник."

На питање бранитеља ИИ оптуженика, одвјетника Жељка Олујића, свједок одговара:

"Ја не познајем особно др. Станковића. Сумњу да је бомба подметнута сам ја изнио зато јер код свих тијела тамо других ја нисам видио оружје, нити ми је итко рекао да је нађено икакво оружје. Бомбу је пронашао један од војника који је тамо вршио преглед. Тамо је било још три или четири војника који су такођер вршили прегледе, ја не знам њихова имена и презимена. Ја особно нисам вршио никакав преглед, а знам да су преглед вршили судски медицинари. Ја не искључујем могућност да је код других лешева пронађено некакво оружје или још бомби, при прегледу."

На питање пуномоћнице оштећеника, одвјетнице Ренате Домазет-Даскал, свједок одговара:

"Ја не знам гдје се налази септичка јама коју сам спомињао, само сам чуо да су тијела одвезена тамо камионом, а да су тијела тамо нађена рекли су ми хашки истражитељи."

Налози патолозима

На додатно питање замјеника Главног државног одвјетника, Антуна Квакана, свједок одговара:

"Осим заповиједи које је Домазет издао за гранатирање, ја се не сјећам да би он дао друге заповиједи везано уз акцију 'Џеп 93'. Мој дојам да је он заповиједао акцијом се темељи на слиједећем:

1. он је издао заповједи за дјеловање артиљерије на Грачац, Удбину и Кореницу, и то је издао врло ауторитативно.

2. Није хтио прекидати гранатирање успркос комуникацији с УНПРОФОР-ом.

3. Издао је заповијед за прекид гранатирања након што је била пријетња да ће непријатељ гранатирати наше градове. Ја сам сигуран да су те заповиједи биле у вези с акцијом јер иако сам лијечник, на темељу могу искуства у војсци, то је сасвим логично да се то направи у једној акцији да се изненади непријатељ и одврати му се пажња од акције." (...)

"Када ми је предочено да сам рекао да сам од неколико извора чуо да је Норац рекао да не жели видјети више заробљене Србе, одговарам да је точно да сам то рекао и то су биле гласине које су се чуле у Госпићу и ја не знам јесу ли точне или не. Даље ми је предочено (лист 1788, четврти одломак одозго) да сам хашким истражитељима рекао како су ми војници испричали да је једна жена залутала међу положај ХВ-а и активирала ручну бомбу која је експлодирала и убила је заједно с њеним мужем, одговарам да сам то рекао и да су ми то ти војници испричали. Данас то нисам рекао јер се тога једноставно нисам сјетио. Сјетио сам се да су ми војници рекли да је била некаква предсједница Српске демократске странке у Читлуку и да је залутала с мужем међу лака оклопна возила ХВ-а и кад је схватила гдје је да је онда ставила бомбу између њих, да су се загрлили и тако су се убили. Ти војници су те лешеве морали откопати јер су их претходно закопали.

Даље ми је предочено (лист 1789, пети одломак одозго) да сам рекао да је др. Бркић присиљавао патологе да изјаве да се на тијелима налазе озљеде које би иначе настале у увјетима непосредне борбе, а да су се патолози љутили јер су морали радити супротно њиховој професионалној етици, ја могу рећи да сам то рекао и да је то точно. Данас то нисам споменуо јер се нисам могао сјетити.

Бобеткова амнестија

Предочено ми је да сам рекао хашким истражитељима (лист 1790, четврти одломак одозго) да ми је један човјек из Одјела за политичке послове Војног подручја Госпић рекао да је Бобетко на првом састанку након операције рекао да нитко неће бити кривично гоњен због оног што се догађало тијеком операције, ја могу рећи да је то точно и то ми је тај човјек рекао, али не знам име тог човјека. Данас то нисам споменуо јер ми је промакло због протока времена. Из ХВ-а сам отишао у мировину по мојој молби, а по одлуци Врховног заповједника.

Немам више ништа за додати.

Ја нисам, а везано уз ово свједочење и свједочење пред хашким истражитељима, с никим контактирао, нити је итко са мном контактирао."

На исказ свједока ИИ оптужени Мирко Норац ставља примједбу, а везано уз исказ свједока да се њега (Норца) не тичу лешеви, па наводи да он са Јагетићем никада није имао непосредни контакт. Даље, наводи да од исказивања војника са терена зна да су се војници пресвлачили у цивиле и то 99 посто њих па због тога није точно да лешеви који су пронађени нису били војници односно да би били цивили. Такођер, наводи да војници никад не би никоме подметали бомбе нити оружје, на што је упозорен од стране предсједника вијећа да се примједбе на исказ дају везано уз особна сазнања оног који примјећује, а не сазнања других. Као посљедњу, наводи примједбу опћенито на исказ свједока, сматра га тенденциозним и да није достојан и да је свједок морао отићи у мировину јер је волио попити капљицу више и зато је револтиран.

Свједок уз смијешак одговара да на то више ништа не треба рећи.

Преузето из Ферал трибуне (11.октобар 2007.)