Наша елегија

Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе.
У небо диже нас
презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све зведе са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
Да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе
цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ничега жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.

Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.

Милош Црњански